“Буре Барута” или још један позоришни тријумф

Да би ме читаоци, на самом почетку, разумели на прави начин – реч је о мени омиљеном постјугословенском тексту. Буре барута Дејана Дуковског настао је средином деведесетих, када је и игран у Југословенском драмском позоришту (1995). Драма је страшна и сурова, и никада, како ми се чини, у нашем позоришту и у кинематографији морални и психички пад једног народа и појединаца у њему није посматран из овакве перспективе.

Било је просто немогуће да та представа не буде актуелна у њеном тренутку (када су у Београду забранили демонстрације глумци су шетали на сцени, носили су мајице Отпора), а Паскаљевић нешто касније, 1998. године, снима филм који постиже велики успех и међународно признање. Дина Јорданова уврстила је Буре барута међу најважнија остварења постјугословенске1) кинематографије (уз филмове Прије кише, Одисејев поглед, Underground и Лепа села лепо горе).

Буре барута прича је о јазу између прератне и послератне генерације, између младих и старих, мене и њега, између нас и нас, њих и нас, нас и њих. Напетост и оштрина се постиже оштрим и ефектним дијалозима, а у свакој сцени Дејана Дуковског осећамо притисак пун насиља и бруталности. Ритам текста је као упаљени фитиљ, а призори се нижу једни за другим и чекамо шта ће и када ће да нас усмрти. Једна необична епифанија, текст који је заснован на неочекиваном, непрестано изневерава коначност у себи, поиграва се подразумевајућим, право буре барута набијено енергијом, али се никако поуздано не зна када ће и где ће да екплодира. Јер, знамо да може и знамо да хоће. Од свих драмских комада који говоре о трагичним местима где се старе мржње хране етничким, расним и верским непријатељствима, ово је можда и најгневнији и најхрабрији приказ времена који је изродио најокрутнији рат у Европи након хитлеризма. Стенли Кјубрик је свет шокирао Пакленом поморанџом – футуристичким погледом на стање у којем се моралност и правила која управљају друштвом урушавају. Буре барута Горана Паскаљевића свет је продрмао истом јачином, али са једном битном разликом – није више реч о илузији, реч је о реалности и животу.

Уколико представу Буре барута у режији Бориса Исаковића (позориште Промена) промотримо као покушај подсећања на значајно остварење у историји српске кинематографије и позоришта, онда она има пуно оправдање као привлачно обележавајуће сведочанство. Уколико је, са друге стране, промотримо изван свих очекиваних и обележавајућих оцена – ово је један велики позоришни тријумф, који се већ дуже време изводи (најдуже извођена представа) у позоришту Промена, сада већ потврђеном и доказаном месту где се ствара права уметност. Ова представа, у својој пуној снази, представља једну генерацију која свим својим вештинама и умећу додаје осећање за стил, за живот, за животне чињенице и њихов одраз у огледалу театарске фикције, изнад свега – осећање за игру реалности.

Ланчана повезаност свакодневне животне окрутности исказује се лако у овој представи и представља суптилну позоришну анализу балканских народа – нема кривца, има само жртве и крвопролића. Дуковски, по узору на дијалоге из Вртешке Артура Шницлера, прецизно замењује тему љубави темом мржње и убија на све могуће начине. Због једног мотива и без дилема. Борис Исаковић (који је, подсетимо, својевремено играо Косту у ЈДП-у) својим редитељским осећајем минималистички дотерује дешавања на сцени и препушта гледаоцима да у себи доврше оно што су на позорници видели и стресу се од ужаса. Први пут сам ову представу гледала на једном од првих извођења и дуго сам била уверена да је целокупна атмосфера тог дана и емотивна набијеност учинила да ту представу сматрам најбољом представом коју сам до тог тренутка видела. Прошло је нешто више од две позоришне сезоне до поновног сусрета са овом представом, а тај сусрет је довољан да се безрезервно поверује у моћ нове позоришне генерације која ће створити нешто велико, право и истинито.

Представа Буре барута у извођењу ових младих људи користи све што јој пружа сцена, не дозвољавајући било какву пренаглашеност (сем смрти која превише боли). Свет представе и представа постјугословенског света се распада и расипа – као јабука с почетка у рукама Димитрија (Милоша Лазића), која постаје глобална метафора и једина метафора света. „Да смо живи и здрави“ више нема смисла, уколико је живот, попут јабуке, пропадљив и већ распаднут. Уз веома ефектну музику Зорана Симјановића (Цвета трешња у планини из Сабирног центра) која веома потресно делује на публику, уз специфично структуирану сцену која истовремено нема сценографију, Исаковићева режија вербалним и аудитивним сензацијама појачава неминовни трагични крај комада. „Неке ствари једноставно не могу да се среде“ – изговара Благоје (Душан Вукашиновић) са таквом тежином као да не говори о слупаном форд ескорту, већ о животу затвореном на путу између онога што бисмо желели да буде и онога што, хтели ми или не, ипак мора да буде.

Одлуком да се смрт представи симболичким скидањем обуће и узимањем у руке –  показује се свест о непостојању трагова сопствености иза индивидуе, личност пролази и не оставља ништа иза себе, јер све оно што је његово налази се у његовим рукама – у рукама којима убија. На нека питања се не очекује одговор, па се питају – „како то да све што је лепо дешава се другим људима? На другим местима. Где смо се ми то зајебали?“ Покушај да се песмом спасе живот (Пеђа Марјановић) као и насилна и уочљива сцена у аутобусу (Миа Симоновић „игра Трифуновића“ и то врло добро) – о(бе)смишљава се обртом по којем жртва постаје нападач, а нападач након тога постаје жртва. Представа је компонована по тексту, а не по филму; али у односу на Паскаљевићев филм – недостаје кадар коначног краха у аутобусу када Шофер (Бата Живојиновић) убија насилника (Сергеја Трифуновића), а којим Паскаљевић веома вешто алудира на познато дело ренесансног уметника Микеланђела и његову Пијету, а несмотрено убиство постаје слика Богородице и страдалог Исуса, скинутог са крста. Овим поступком Паскаљевић дописује текст Дуковског и указује на осећање дужности и побожности (итал. pieta – побожност, смерност, милосрђе) које се пружа као једини могући излаз из „бурета барута“.

Попут текста Дуковског и представа је структуирана кружно, па на крају Анђелко и Димитрије стоје испред публике и дају својеврсни постскриптум свеокупној трагичној причи – „Уснио сам сан. Заборавио сам кад сам се пробудио. Сећам се само како сам хтео да загризем јабуку. Распала се пре него што сам је ставио у уста. Знао сам да је ту крај. Прође моје. Беше га“. Минималним одступањем од текста Дејана Дуковског (укидање „женских“ и „мушких“ улога на неким местима) екипа ове представе је показала крајње разумевање онога што играју, што је веома ретко видети у позоришту, иако би требало да се подразумева. Представу својим појединачним улогама чине – Милош Лазић, Душан Вукашиновић, Никола Живановић, Димитрије Аранђеловић, Катарина Брадоњић, Пеђа Марјановић, Федор Ђоровић, Миа Симоновић, Мина Павлица,  Ема Стојановић.

Ауторка: Милена Кулић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Студија филмског и књижевног критичара Јурице Павичића Постјугословенски филм – стил и идеологија (Хрватски филсмки савез, Загреб, 2011), која је уједно и његова докторска дисертација, исцрпно се  и прегледно бави развојем и декаденцијом овдашњих кинематографија након распада заједничког државног контекста.  Истраживачки и аналитички, трагом „нестале YU-тлинтиде“, тј. кинематографског сегмента, он анализира оно што ће, касније, већ бити сасвим јасно канонизовано као постјугословенски филм.
Scroll To Top