Болест самосвести човека из подземља

Деветнаести век у царској Русији обележен је низом раскола који су се тицали културне и политичке оријентације земље. Растргнута између присталица модернизације (међу којима је један од водећих идеолога и заговорника револуције био Николај Чернишевски), у смислу тежења Западној Европи, рационализму, утилитаризму и материјализму са једне стране и заговорника повратка традиционалним вредностима са друге, Русија је средином XIX века, који се сматра златним добом њене књижевности, већ поседовала разноврсну књижевну сцену, која се такође поделила у својим ставовима. У питању је период великих социјалних и економских преокрета, када су се на политичка питања тражила претежно интелектуална решења, која су највећим делом била разматрана у романима водећих писаца Русије. Такво стање свести такође је представљало плодно тло да се одређене теме из јењавајуће епохе романтизма не исцрпе у потпуности, већ да свој епилог доживе у периоду који је наступио одмах потом, реализму. Једна од тема које су и даље инспирисале руске писце била је идеја појединца којег карактерише емоционална затвореност и осећај неприпадности околини, коју су књижевници временом преточили у тип сувишног човека – индивидуе које су, објективно наметнутим условима у друштву (према којем имају изграђен критички и потцењивачки став), спречене у примени својих способности које сматрају натпросечним, а њихове неостварене жеље најчешћи су узрок апатији и мрзовољи. Такав тип, у разнолико нијансираним варијантама и са различитом мотивисаношћу јунакових поступака, пружили су Пушкин, кроз лик Оњегина, Тургењев, кроз лик Руђина, Љермонтов, кроз лик Печорина, а Обломов Ивана Гончарова постао је симбол свих сувишних људи. Премда је на овај начин омогућена јаснија слика незадовољства тадашњег руског човека, његове јаде, личне агоније, стања душе и најмрачније мисли, у другој половини XIX века, верно ће успети да ослика тек Фјодор Михајлович Достојевски.

Янин Александр: Достоевский, 2009.

Kњижевна преокупација Достојевског није се састојала од пуког површног приказивања савременог свакодневног живота, она је представљала темељно истраживање тежњи и нада појединца, али и његових најдубљих и најнеугоднијих болова и страхова, чиме се издвајао од својих савременика. Први део књижевног стваралаштва Достојевског обележен је тмурним и болним сценама, причама о пониженим и увређеним људима, али уз наду у хуманост човечанства и светлију будућност његових ликова (Беле ноћи, Двојник, Бедни људи). Kњижевни критичар Леонид Гросман у биографији Достојевски помиње његову очараност Kњигом о Јову, невином патнику који је сва искушења која му је Бог послао (смрт ближњих, сиромаштво, пропаст…) поднео не губећи веру у њега и због тога је награђен исцељењем и повратком у благостање. Гросман наводи и цитат Достојевског који говори о његовом дивљењу Јову: „Та књига (…) чудно је то – једна је од првих која ме је у животу потресла, тада сам још био дете!“1). Ова прича о праведнику који трпи, а није згрешио, имала је изражени утицај на Достојевског у његовој младости. Након избегнуте смртне казне у последњем тренутку и вишегодишње робије у Сибиру, где је имао прилике да се увери у сву суровост, не само политичког система и природе, већ и самог човека, Достојевски се опет враћа писању и тада започиње други део његовог стваралаштва. Сви проживљени догађаји у значајној мери утицали су на његово психичко и физичко стање, а последице су се осетиле и у књижевним делима. Достојевски је напустио своје претходно уверење о надмоћности добра над злом и ступио је у борбу против идеализма и улепшане реалности изграђене на лажним надама, постао је противник либерализма и социјализма, а ново поимање стварности истраживао је и потврдио у кратком роману који пише међу првима након повратка из Сибира, Записи из подземља.

Записе Достојевски пише великим делом као реакцију на роман Шта да се ради? Николаја Чернишевског, револтиран приказом људске природе, наивног оптимизма и поједностављених решења за одређена комплексна друштвена питања која су тада потресала Русију. Оба дела су настала 60-их година XIX века, у периоду када руски народ, убеђен да је вођен ка напретку и потпуном укидању феудализма, бива изигран и, уместо друштвеног препорода, присуствује очувању у основи непромењене друштвене стратификације. Било је јасно да реформа није успела да реши социјално питање, већ је представљала само привремени компромис, за који се испоставило да је донео више штете него користи руском народу. Незадовољство друштва доводи до нових покрета и промена, који изазивају пометњу, ускомешаност и осећање несигурности које је потресло све друштвене слојеве. Долази до појаве нове групе интелектуалаца неплемићког порекла, тзв. разночинци, који сачињавају већину тадашњег руског друштва, а које ће Достојевски најчешће описивати у својим делима. У питању је средњи, још увек невидљиви, слој друштва, који тек треба да доживи свој успон, а којем припада и главни јунак Записа. Иако су прве промене већ видљиве, њихово игнорисање од стране припадника виших слојева и даље траје. То је чињеница на коју Достојевски указује описујући сцене „обрачуна“ једног официра и човека из подземља, прво у кафани, а потом на Невском проспекту, главној улици у Санкт Петербургу. У оба случаја највећа борба одиграва се у свести аутора Записа, чиновника који, због своје припадности средњем слоју, остаје непримећен чак и када се нађе на путу аристократији и, стога, увређен и понижен, али и, пре свега, немоћан, он се постепено све више повлачи у своје подземље, где започињу мучна и бескрајна преиспитивања сопствених поступака. Ипак, оно што човека из подземља разликује од Лопухова Николаја Чернишевског, који такође покуша да води борбу против ауторитета, јесте дубоко размишљање које је претходило делању, а потом и само извршење чина супротстављања без повлачења. Описана дешавања збила су се много година пре него што аутор одлучује да пише своје исповести, у периоду када га „болест“ свести још увек не обузима потпуно и када робовање сопственим мисаоним токовима и даље није преузело маха.

Kњижевни критичар Ентони Нутол пружио је следећи сажетак Записа: У питању је „Дуготрајан дијалог вођен без сабеседника, наводно од стране отрцаног чиновника против доктрине нама познате као утилитаризам, става да човек мора увек делати у настојању да стање среће доведе до највишетачке, а патњу сведе на минималан ниво.“2) Сам роман обухвата готово све феномене и идеје којима се Достојевски бавио и које је детаљније анализирао у свом каснијем стваралаштву. Тематски је подељен на два дела, при чему први део, Подземље, представља поглед на свет и рефлексије неименованог човека из подземља (Подземље истовремено као симбол варљивог и опасног терена самосвести у који се аутор Записа укопава дубоко, излажући на тај начин своје најмрачније страхове и жеље, али и (уклапајући се у историјски контекст) симбол тајности у којој су, због забрана јавног изношења истих, настајали нови политички ставови и тежње у тадашњој Русији) дате у форми дугачког монолога (туђа реч је невидљиво присутна, али се испољава и у форми антиципираних реплика3)), док се други део бави његовим подсећањем на одређене догађаје из своје младости, двадесет година пре приповедног времена, где цинично приказује своје односе са другим људима и постепену алијенацију. Описани догађаји послужили су Достојевском да на делу прикаже претходне рефлексије и филозофске ставове човека из подземља.

На почетку романа Достојевски у напомени истиче фиктивност, како самих записа, тако и њиховог аутора, али истовремено имплицира нужност постојања таквих особа у околностима које су задесиле тадашње друштво: „Јасно је да особе као што је писац ових записа, не само да могу, већ морају постојати у нашем друштву“4). Човек из подземља на тај начин представља одређени модеран тип човека, заједнички европској култури и духу, отуђеног појединца који такав постаје услед срушених идеала и нада које је полагао у истину, лепоту и друштвену правду. Михаил Бахтин, руски теоретичар и књижевни критичар, тврди да „Човек из подземља не само што раствара у себи сва могућа ’чврста’ својства свога лика, чинећи их предметом рефлексије, већ у њему та својства више и не постоје, не постоје ’чврста’ одређења, о њему нема шта да се каже.“5)

Човек подземља је „болестан човек“6), сумња на болесну јетру, али одбија да посети лекара. Ова својеврсна врста мазохизма крије у себи део хришћанског морала о покорном трпљењу патњи, који Достојевски деформише у изопачен облик, а он, као такав, изазива подсмех. Инат протагонисте повлачи за собом још једно важно питање којег се Достојевски у Записима дотиче, а које је у највећој мери обрадио у свом последњем роману Браћа Kарамазови (пре свега у наративу Велики Инквизитор, који се налази у склопу романа), а то је питање човекове слободе. Притиснут наметнутим ставовима које пропагира, између осталог, утилитаризам, у намери да сачува своју индивидуалност и слободу избора, човек је у стању да се оглуши о опције који му се нуде као најкориснија решења, бирајући на тај начин вођење ирационалним подстицајима: „Нечији слободан, несметани избор, нечији хир, како год био необуздан, нечија машта, понекад као помама – је баш та ’најкориснија корист’ коју смо превидели, која не потпада ни под једну класификацију и због којесе сви системи и теорије стално распадају на атоме (…) Шта човек жели је једноставно независан избор, колико год та независност могла да га кошта и куда год га одвела“.7) Човек подземља протестује против става британског историчара Хенрија Томаса Бакла да ће људи у својој природи постати мање насилни и агресивни уколико схвате да их је њихово поступање у складу са сопственом користи довело до тога да раде оно што је исправно (настојање да се здравим разумом и науком људска природа у потпуности преобрати и окрене у „нормалном правцу“, што ће у човеку уништити жељу да својевољно ради против својих интереса). Напротив, он тврди да човек, кроз развој многостраности и веће способности за осећаје, заправо почиње да проналази уживање у крвопролићу, које чини свесније и страственије него раније: „У сваком случају, ако цивилизација није направила човечанство крволочнијим, направила га је подлијим, гнусније крволочнијим. У прошлости човек је видео правду у крвопролићу и савесно и мирно је уништавао оне које је сматрао да треба. Данас мислимо да је крвопролиће гнусно, али ипак учествујемо у њему, и то енергичније него икада.“ 8)(Ова мисао о људској природи, која поседује и временом испољава деструктивни нагон, послужила је Достојевском као полазиште за ставове које је касније детаљно обрадио, а које, у Браћи Kарамазовима, заступа Иван Kарамазов: „Ако ђаво постоји и ако га је, дакле, човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици.“9))

Konstantin N. Shchekotov: F. M. Dostoevsky, 1967

Заступајући став о сложености људске природе, човек подземља изражава критику филозофије присталица утопијског социјализма, који су ову сложеност претежно свели на својеврсну плитку математчку рачуницу, просту сигурност да је два и два једнако четири (У природи све, па и човек, функционише по утврђеном принципу узрока и последице, те је стога једноставно предвидети људско понашање), а та сазнања послужиће стварању утопијског друштва у којем ће свачије потребе бити задовољене. Оно што овакву рачуницу угрожава је постојање развијене самосвести код човека, која га подстиче да изражава слободну вољу, која је супериорнија у односу на све математичке сигурности. „Ви верујете у кристалну палату која никада не може бити уништена.“10) – кристална палата, као симбол илузије савршеног друштва и друштвеног поретка, човеку који прихвата чињеницу да два плус два може бити једино четири не представља ништа више осим склоништа од препрека, несреће и алијенације, којима је подложан ако превише активира своју свест и своје постојање спозна изван наметнутих оквира („(…) Kунем вам се, господо, да је бити сувише свестан болест, права истинска болест.“11)). Стога такав човек не придаје значај врсти склоништа, све док оно служи својој примарној сврси (мисао коју је Достојевски потом комплексније развио у Браћи Kарамазовима, тачније у Великом Инквизитору: „Kо је растерао стадо и расуо га путевима непознатим? Али стадо ће се опет окупити и поново се покорити, и то једном заувек.“12)). Човек који се води слободном вољом, сматра аутор Записа, способан је да се повуче изван сваког склоништа и доведе у питање своју зависност од истог: „Видите, ако то не би била палата, већ кокошињац, могао бих да се увучем у њега да не покиснем, али ипак не бих кокошињац назвао палатом из захвалности што сам остао сув. Ви се смејете и кажете да је у таквим околностима кокошињац добар колико и палата. Да, одговарам, ако би неко живео само за то да се заштити од кише.“13) Са друге стране, пре Достојевског, о кристалним палатама је писао Чернишевски, узимајући их за симбол нових облика слободе и среће руског народа уколико направе одлучујући корак ка модернизацији14), на начин против којег се Достојевски побунио и свој одговор пружио у Записима: „Можда се ја плашим те грађевине јер је од кристала и не може никад бити уништена и јер се не може ни кришом исплазити.“15) Илузије које поричу постојање сумњи, патње, тежњи или жеља било какве врсте (све оно што чини човека), а које су саставни део кристалних палата, спречавају народ у намери да се „исплази“ – да иступи изван оквира у борби за решавање личних и друштвених проблема и сукоба. Стога, тежња ка очувању индивидуалности приморава самосвесног човека да побегне од стега свих успостављених калупа и сигурности, а такво гледиште за собом повлачи потенцијално прибегавање неразумним одлукама које не подлежу ниједној математичкој рачуници: „Признајем да је два плус два једнако четири одлична ствар, али, ако се због тога треба одрећи свега, онда је два плус два једнако пет понекад веома привлачна ствар, исто тако.“16) Достојевски пружа критику модернизације какву је заступао Чернишевски – безбрижан подухват који се претвара у рутину и временом отупљује појединца, који губи појам и о друштву и о самом себи. Слика индивидуалности, којој човек из подземља тежи, делом се може посматрати и као одјек ставова данског филозофа Серена Kјеркегора, који је сматрао да се човек губи у маси „осталих“ и настојао је да саму индивидуалност потврди кроз веру појединца, сматрајући да права религиозност не лежи у придржавању спољашњих захтева вере, него (а то је став који и аутор Записа заступа) у самој чињеници да човек верује у оно што пркоси природном поретку, самим тим спознајући своју слободу и своје постојање, које у том случају измиче општим сазнањима.

Самоспознаја и бег од ограничења доводе човека у стање отуђености, у којем он себе доживљава као појединца одбаченог од стране друштва, али то мучно осећање види као нужну последицу својих напредних ставова: „Још једна околност ме је, такође, мучила тих дана: то што нема никог попут мене и ја нисам сличан било коме другом. ’Ја сам сам, а они су сви остали’, мислио сам и размишљао.“17) На овај начин Достојевски пружа другачији контекст и измењену слику „сувишног човека“ у односу на приказе које су пружили његови претходници. Он није само отуђен, већ истовремено себе види и као интелектуално супериорнијег у односу на „остале“, што додатношири створену дистанцу („Сви су били глупи и налик једни другима, као овце.“18)). Због ове супериорности човек из подземља осећа се у великој мери спутано, а та спутаност се испољава у оба могућа смера. Он није способан за даљи напредак – испољавање интелектуалне надмоћности о којој говори обуздава његов однос према туђој свести и туђем сагледавању њега као личности, он себе посматра из туђег угла и оно што види испрва се сукобљава са његовим личним мишљењем, а тај сплет ставова буди у њему осећај налик стиду, који се постепено претвара у бес и мржњу:„’Моје лице може бити ружно’, мислио сам, ’али нека буде племенито, изражајно и, изнад свега, изузетно интелигентно.’ Али ја сам био болно сигуран у то да моје лице никада неће моћи да изрази те квалитете. И, што је најстрашније, увиђао сам да моје лице потпуно глупо изгледа.“19) Истовремено са спутаним напретком, разум му не дозвољава ни да назадује: „Нисам могао да постанем чак ни инсект.“20) Поменуту спутаност такође поткрепљује изостанак делања и доношења одлука, који је резултат одсуства веровања у било какву врсту сигурности, односно извесности.21) Болест самосвести највећим делом састоји се у својој тзв. аутоконзумацији – она се храни самом собом, иза сваког мотива проналази други мотив, на тај начин забрањујући окончање бесконачног контемплирања појединца. Ако се узме у обзир остатак књижевног опуса Достојевског, поимање „инсекта“ у Записима могло би се довести у везу са Раскољниковом у Злочину и казни и његовом дилемом „Наполеон или ваш“. Раскољников врши класификацију људи на „обичне“ и „необичне“. Први тип су „ваши“, они су покорни и имају урођену послушност, а други тип, „Наполеон“ чине „господари будућности“, који ће, зарад виших циљева, обарати постојећи систем. Стога Раскољников тврди: „Kад постављам питање је ли човек ваш, то онда значи да човек већ није ваш – за мене, али је ваш за онога коме такво питање ни на памет не пада и који иде право, без икаквих питања.“22) Kао ни Раскољников, ни човек из подземља није у могућности да се у потпуности оствари ни у једном од представљених типова, а безизлазна ситуација, у којој се због тога налази, на њега делује ограничавајуће колико и већ поменуте математичке сигурности. Природа његовог унутрашњег конфликта, који овог пута није усмерен од појединца ка друштву, већ ка самом себи, чини немогућим превазилажење постављених граница, јер, у таквом сукобу, победнику је суђено да истовремено представља и пораженог, из чега даље произлази поменути став о претераној свести (која је довела до овог конфликта) као врсти болести која временом изједа човека.

Ilya Glazunov; Dostoevsky, 1962

Своје унутрашње конфликте човек из подземља предочио је из другачијег угла, у другом делу Записа, где, након дуготрајне полемике и исповести, прелази на конкретне догађаје. Циљ укључивања других лица у Записе био је, по мишљењу Михаила Бахтина, „разарање сопственог ликау другом, прљање у другом, као последњи очајнички покушај ослобођења од доминације туђе свести над собом.“23) Стога је уметање других ликова у већ предочено последњи покушај човека из подземља да прекине однос зависности који има према ставовима других тако што ће њихову реч о себи учинити „намерно ружном“24). Оваква настојања човека из подземља своју кулминацију доживљавају у његовом односу са Лизом, младом проститутком.

У књижевном стваралаштву Достојевског (изузев неколико кратких прича) уочава се недостатак жена као централних ликова. Тип честите проститутке и угњетаване жене можда је и најчешћи феномен који је Достојевски уврстио у своја дела, барем када су у питању женски ликови. Оне трпе насиље и понижења, али, истовремено, премда су у питању ликови који скоро никад нису у потпуности развијени, готово увек им је додељена улога иницијатора моралног искупљења мушких ликова. Достојевски то јасно постиже у Злочину и казни, са ликовима Соње и Раскољникова. У Записима је исход нешто другачији – код човека из подземља се на почетку разговора са Лизом јавља жеља да јој помогне у њеном искупљењу, а потом и избављењу из света проституције, у којем је неминовно чека живот без среће, љубави и слободе, што јој он страствено предочава. Међутим, поставља се питање искрености овакве његове исповести. Оно што представља само искаљивање беса због претходно нанете увреде, аутор Записа приказаће у одређеним ситуацијама као њему својствен начин да допре до младе девојке. Његове грубе и окрутне речи допиру до Лизе, али, насупрот претходних саговорника, које је такав начин говора раздраживао или насмејавао, Лиза испрва прихвата речено са одређеном дозом нежности и, пре свега, са разумевањем. Такав Лизин приступ на тренутак уплаши човека из подземља, јер он увиђа да неко, по први пут, можда види иза представе коју он о себи намеће другима. Лиза ће случајно видети много више него што он може да поднесе, њен потенцијални херој и спаситељ ухваћен је у моменту посртања, због чега ће је он, у том сраму и понижењу, презрети: „И никада ти нећу опростити за сузе које нисам успео задржим пред тобом, као нека блесава осрамоћена жена! И за ово што ти сада признајем, ни то ти никада нећу опростити! Да – ти мораш да одговараш за то јер си се тако појавила, јер сам ја нитков, јер сам најгаднији, најглупљи, најбесмисленији и најзавиднији од свих црва на земљи, који нису нимало бољи од мене, али се, ђаво зна због чега, никада не збуне; док ћу ја увек бити увређен од стране сваке битанге, то је моја судбина!“25) Kроз овај излив емоција, он први пут искрено проговара о себи, без цинизма и ироније, описавши себе као најподлијег међу људима, што његов стид пред њом чини већим, али и чини Лизу првом особом која ће у потпуности разумети његова осећања: „Десило се то да је Лиза, коју сам извређао и сломио, много више разумела него што сам ја мислио да ће разумети. Она је из свега овога схватила оно што жена најпре схвати ако осећа истинску љубав, а то је да сам ја несрећан.“26) Ипак, човек из подземља свестан је своје природе („За мене је волети значило тиранисати и показивати моју моралну надмоћ.“27)), након слома који доживи пред Лизом, истрајан је у намери да искали свој бес на њој (што је уједно и једини разлог свих њихових разговора:„Био сам понижен, па сам желео ја да понизим; са мном су поступили као са крпом, па сам желео да покажем своју моћ.“28)), и да је удаљи од себе, на што окрутнији начин. Успева у томе – ставља јој новац у руку, у настојању да покаже како она за њега и даље не представља ништа више од проститутке, наглашавајући у исповестима да овај чин није потекао из његовог срца, већ из „злог мозга“. Под изговором да ће јој нанешена увреда помоћи да се у животу издигне мржњом и, нада се, опроштајем, изнад прљавштина које је у будућности чекају („И заиста, поставићу за свој рачун узалудно питање овде: шта је боље – јефтина срећа или узвишена патња?“29)) он убеђује себе у исправност својих поступака, премда се чини да никада у њу није поверовао, што наводи на мисао да можда ипак постоје делови његове личности које он још увек није упознао и разумео, а то чини његов став о познавању сопствене свести у великој мери дискутабилним. Искреност исповести аутора Записа већ је претходно доведена у питање, стога се, по завршетку уметнуте приче о Лизи, јавља нова дилема – у којој мери је аутор заиста несвестан ових делова своје личности, који га наводе на очајавање и након задовољења пронађеним изговором и оправдањем, а колику улогу на његово предочавање целе приче има свест о њеном изношењу, која утиче и на саму истинитост, будући да се овај последњи чин аутора може сматрати најгнуснијим од осталих претходно описаних, и, још важније, можда и једини који не подлеже његовој бескрајној контемплацији. Свакако, у односу Лизе и човека из подземља, она је та која је поднела жртву. Иако аутор Записа напослетку ипак не бира пут искупљења, већ одлучује да остане несрећан и неспашен (што њену сврху донекле умањује), Лизина функција се и даље уклапа у поменуту концепцију женских ликова у делима Достојевског.

Ilya Glazunov; Night, 1986

Човек из подземља, самопрозвани „антијунак“ Записа, предочио је овом исповести сав терет изражене свести на појединца. Отуђење, које због тога доживљава, он не може ни да прихвати ни да одбаци, што се испољава и кроз форму самог дела, у које уводи невидљиве слушаоце и ликове из своје прошлости, иако наводи да не пише за публику – он не може без супротстављеног „другог“, али га истовремено и мрзи и не прихвата његов суд. Овакав амбивалентан однос појединца према свом окружењу, али и самом себи, представља плодно тло да се полемика, коју је човек из подземља започео, настави без краја и закључка, стога се роман завршава напоменом: „Записи овог парадоксалисте се, међутим, не завршавају овде. Не може да се суздржи да их не настави, али нама изгледа да овде можемо стати.“30) У оформљеном безизлазном кругу, антијунак Достојевског води исцрпне борбе на више фронтова, настојећи да у својој унутрашњости надјача и елиминише моћ коју на њега имају туђа воља и мисао, али и, пре свега, сопствени ум. Иако наглашава да његови Записи неће имати читаоце („Ако пишем као да се обраћам читаоцима, то је просто зато што ми је лакше да пишем у таквом облику. То је форма, празна форма – никада нећу имати читаоце.“31)), и да ће се он, захваљујући израженој самосвести, успешно показати у огледу да ли човек може бити апсолутно искрен према самом себи, његове исповести заправо успевају да потврде коначну подређеност и „беспомоћност појединца пред тежњом да изгради сопствену истину“.32) „Истина“, коју том приликом појединац изнесе, зато представља само део њему невидљивог, унапред одређеног система, у којем је такав његов поступак подлегао математичкој рачуници и стога је био очекиван. Такав став наводи на мишљење да чак и човек подземља, одлучан у борби против наметнутих стега и одређености, управо пружањем отпора, неминовно подлеже одређеном калупу, а те борбе, премда извесно узалудне, ипак настављају своје трајање, негде изван самог романа.

ЛИТЕРАТУРА

  • Фјодор Михајлович Достојевски, Записи из Подземља, Империја књига, Kрагујевац, 2010.
  • Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Kарамазови I,Book, Београд, 2015.
  • Фјодор Михајлович Достојевски, Злочин и казна, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1973.
  • Леонид Гросман, Достојевски, Српска књижевна задруга, Београд, 1974.
  • D. Nuttall, Crime and Punishment: Murder as Philosophic Experiment, Avonmore Press, Edinburgh, 1978.
  • Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Zepter Book World, Београд, 2000.
  • Marshall Berman, All that is solid melts into air (The experience of modernity), Penguin books, Њујорк, 1982.
  • John Maxwell Coetzee, Confession and Double Thoughts: Tolstoy, Rousseau, Dostoevsky, (види у: Comparative Literature, Vol. 37, No. 3), Duke University Press, Северна Каролина, 1985.

Ауторка: Софија Поповић 

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Леонид Гросман, Достојевски, Српска књижевна задруга, Београд, 1974, стр. 15.
2 A. D. Nuttall, Crime and Punishment: Murder as Philosophic Experiment, Avonmore Press, Edinburgh, 1978, стр. 15.
3 Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 216.
4 Фјодор Михајлович Достојевски, Записи из Подземља, Империја књига, Kрагујевац, 2010, стр. 5.
5 М. Бахтин, Нав. дело, стр. 50.
6 Видети напомену 4.
7 Ф. М. Достојевски, Нав. дело, стр. 32-33.
8 Исто, стр. 30.
9 Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Kарамазови I, Book, Београд, 2015, стр. 274.
10 Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, стр. 44.
11, 20 Исто, стр. 9.
12 Ф. М. Достојевски, Браћа Kарамазови I, стр. 297.
13 Видети напомену 9.
14 Marshall Berman, All that is solid melts into air (The experience of modernity), Penguin books, Њујорк, 1982, стр. 220.
15 Видети напомену 10.
16 Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, стр. 42.
17 Исто, стр. 55.
18 Видети напомену 17.
19 Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, стр. 54.
21 John Maxwell Coetzee, Confession and Double Thoughts: Tolstoy, Rousseau, Dostoevsky, види у: Comparative Literature, Vol. 37, No. 3, Duke University Press,Северна Kаролина, 1985, стр. 216.
22 Фјодор Михајлович Достојевски, Злочин и казна, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1973, стр. 294.
23 М. Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, стр. 219.
24 Видети напомену 23.
25 Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, стр. 154.
26 Видети напомену 25.
27 Ф. М. Достојевски, Записи из подземља, стр. 157.
28 Исто, стр. 152.
29 Исто, стр. 161.
30 Исто, стр. 164.
31 Исто, стр. 49.
32 John Maxwell Coetzee, Confession and Double Thoughts: Tolstoy, Rousseau, Dostoevsky, стр. 220
Scroll To Top