Боја(зан) сновиђене стварности

14. јуна 2017. године Народно позориште Сомбор одлучило је поклонити публици два највећа поклона која се од једног театра могу добити. Овога пута, позоришна публика је оберучке поклон прихватила, а у питању су две нове премијере. На великој сцени Народног позоришта Сомбор родила се Плава птица, представа рађена по мотивима драме Мориса Метерлинка, а под чаробним штапићем ума Соње Петровић. Тако добијамо причу о брату и сестри, који кроз различите пустоловине успевају да савладају препреке живота представљене у виду претњи, искушења, великих болести и будућности која нам увек доноси нешто више, али непознато. Редитељка представе Плава птица натераће својим врсним познавањем конструкције бајке гледаоца да поново свој ум удостоји дечије маште. Представа омогућава „читање позоришта“, односно, учитавање функција бајке попут чаробног предмета, негативног јунака, помоћника у невољи, прелажења препрека…

“Плава птица”, Извор: фејсбук страница Народно Позориште Сомбор

Цела радња покренута је првом сценом коју редитељка уводи као иницијатора радње. У оригиналној драми ова сцена не постоји, али управо она је била потребна да публика добије разлог зашто се креће на велики пут. Ништа у овој представи није вишак. Сваки покрет глумаца је тачан у тон. Уиграност, која ће временом даљег играња представе тек доћи до изражаја, влада сценом, глумци су свесни простора око себе, времена покрета тела и говора текста. Нагласила бих да ову представу чине већински млади глумци, али већ нимало мали, који су ово дело представили најбоље што се може. Прича о брату и сестри који наивно верују у добро, а опет, прежу од опасности које доноси одрастање, вечна је прича које се увек можемо присетити, ради самих себе, па и ради прихватања других, онаквих какви јесу. Сви на овом свету, све позоришне представе на овом свету чине један велики Сан створен од жеља да се свет учини бољим местом. Наш сан је увек ту, свеприсутан. Потребно га је пронаћи дубоко у нашем бићу и чувати да никад не одлети. Уколико и одлучимо да га се одрекнемо, увек то можемо зарад неког новог осмеха. Ова представа је ту да нас то и подсети, да пробуди суштину док се кроз њу вечно сања сном који не желимо да оконча.

Међутим, шта се деси када изгубимо сан? Човек, осуђен на своје тело, осуђен је и на пропаст, када то тело више није послушно, када пропада. Госпођица Абрахамс, позната виолинискиња, оболева од мултипле склерозе. Она је тога свесна и верује да ситуацију има у својим рукама. Њен муж, невидљива сенка ове представе, господин Либерман, против њене воље доводи психијатра у њен музички простор. У оригиналној драми Тома Кемпинског Дует за солисту, радња је смештена у канцеларију психијатра др Фелдмана. Редитељка овако сву моћ, али тек привидно, даје виолинискињи у руке. Формирани простор, који још увек на почетку има слику пробне музичке сале, временом, као и његова јунакиња, деградира, пропада и нестаје. Ту деградацију осим наведеног оболења подстиче и психијатар. Иако се налази у свом простору, госпођица Абрахамс је апсолутно угрожена, јер сад није она та која диктира тон, већ доктор. Располагање ситуацијом које је раније било преточено у свирању, сада постаје бука у виду питања.

“Дует за солисту”, Извор: фб страница Народно Позориште Сомбор

Још једном, нагласила бих значај одабира глумца, јер управо продорност гласа Срђана Алексића, удахњује живот доктору Фелдману. Како прича пролази, схватићемо и да је и сам доктор Фелдман једном био део музике, али да је тај период окончан. Лечећи друге, он заправо лечи себе. Можемо веровати да је доктор и пре ове пацијенткиње имао психички лабилног музичара, али ипак, госпођица Абрахам је нешто више. Овај лик чији је живот формиран око свирања виолине, сада губи ону суштину, онај сан о коме је раније било речи. И? Шта сад? Бити неко други? Тежити прихватању? Или ипак помирити се са тим и поћи у једино вечно – смрт? И психијатар је ова питања себи својевремено поставио. Осим старања музике, он је слушалац који и госпођицу Абрахам покушава обучити истом прихватању. Међутим, овај лик, ова уметност на сцени која то никако не би била да је ипак не оживљава Ивана В. Јовановић, није спремна да прихвати. У плаветнилу бола обезличавања, она покушава и успева пробудити умрлу страст у доктору, дирајући тамо где највише боли – у мртву тачку уметности. Осећање простора, контрола тела, текста, фацијалне експресије и, напослетку, апсолутно саживљавање – то је нешто што Ивану В. Јовановић већ годинама дефинише. Апсолутно владање сценом, па и публиком, нешто је што смо навикли да осетимо приликом гледања ове глумице, а у овој представи, то добијамо и од глумца. Редитељка Наташа Радуловић као диригент, али и као психијатар, познаје своје глумце, њихове мане, могућности и врлине, те их склапа у тачну, чисту композицију, попут оне Менделсонове која у представи служи да подстакне душу да пева.

Народно позориште Сомбор, још једном, успело је да постави свој значај на престо, одакле ћемо, надам се, још дуго успевати да гледамо исијавања значаја уметности.

Ауторка: Горица Радмиловић

Scroll To Top