Блистави цветови сигнализма

Мирољуб Тодоровић, Извори сигнализма – интервјуи, Библиотека „Сигнал“, Београд 2018.

Нова књига Мирољуба Тодоровића, објављена у библиотеци „Сигнал“, својеврсна је синтеза досадашњих дијалога о сигнализму. Почев од интервјуа из 1971. године, сакупљено је и објављено 18 интервјуа са Мирољубом Тодоровићем о сигналима, поетици сигнализма, сигналистичкој поезији, почецима сигналистичког покрета. Оваква врста литературе на прави начин осветљава овај аутохтони авангардни стваралачки покрет, који је почев од назива, теорије и праксе, настао у креативним лабораторијама наше културе. Сједињени и објављени под насловом Извори сигнализма (по интервјуу који је водио Иван Правдић 1995. године), разговори о сигналистичкој пракси, може се рећи, пророчки показују оно што Мирољуб Тодоровић, оснивач и теоретичар сигнализма, септембра 1996. године говори, а 2010. понавља: „Искрено мислим да ће наредно столеће бити столеће сигнализма. Ми смо само семе, тек ту и тамо стидљиво проклијало“.

Развој сигналистичке праксе и оно чему данас сведочимо почива на таквом (стидљиво али дубоко проклијалом) семену сигнализма, које је, упркос отпорима и времену „у којем естетике и поетике застаревају брже од неплаћених рачуна“, опстало и прерасло у корениту и чврсту шуму сигнала. „Права разграната стабла, крошње и блистави цветови уметности“ који су иницирани почев од друге половине прошлог века виде се и сада када су сигналистичке идеје претворене у стварност, а „уметници сигналисти, играјући се богова пред тек отшкринутим вратима Васељене и језика непрозирног“ стварају нове уметничке дисциплине. Универзални језик сигналистичке поезије, од самог оснивања, омогућио је да се „речи разбију на њене атоме (слова) које сада третира као основне елементе песничког израза“. Сматрајући да „уметност и наука могу равноправно освајати будућност за човека“, Мирољуб Тодоровић је мишљења да уметност „није нити сме да буде хоби“. Уметност је напорни, стваралачки и истраживачки рад. У том смислу постају разумљиви разговори о књигама песама Путовање у Звездалију и Свиња је одличан пливач, чиме је Тодоровић тежио управо приближавању науке и уметности. Док је у ранијим фазама: другој (Планета и Звездалија), а посебно у трећој (збирка песама у рукопису Ожилиште и Кретање материје), очигледно продирање у „затворене језичке системе егзактних наука“ (биологија, физика, астрофизика, хемија), у четвртој стваралачкој фази (збирке Сигнал, Киберно, Свиња је одличан пливач…) ово приближавање је остварено не само продором у затворене језичке системе, већ „коришћењем одређених егзактних, математичких метода (табеле случајних бројева, статистички методи, математичка комбинаторика) и машина (компјутери)“ (1971). Игнорисање сигналистичког покрета и представљање као уништитеља језика, тј. као „чудовиште које ће, ето, прождрети језик и литературу и натерати нас да комуницирамо само знацима и сигналима“, по свему судећи, није било успешно. Све што је сигнализам унео у нашу књижевност (по мишљењу Мирољуба Тодоровића 1978. у разговору са Слободаном Вукановићем) не може нико прескочити, нити избрисати: „Сигнализам ће тако постати део наше културне историје, међутим, његове идеје никада се неће угасити, нити окаменити“. Визуелна поезија, која је своје постојање бележила и у старој грчкој, римској, средњовековној књижевности, књижевности барока, све до Аполинерових калиграма, до дадаиста, футуриста и надреалиста, „производ је електронске цивилизације и   јединственијег планетарног друштва“, а разбијање дотадашњих структурних елемената – најпре на речи, а онда на атоме-слова – доводи до превазилажења вербалног песничког израза, тј. проширивања појма језика. Фебруара 1979. године остварена је мејл-арт акција Неуспела комуникација са неколико давно умрлих песника, тј. веома интересантна акција којом је најављен постмoдернизам, „трансавангардна“ кретања у уметности с краја седамдесетих и почетком осамдесетих година.1)

У разговорима о сигнализму незаобилазна је прича о часопису Сигнал – о интернационалној ревији за сигналистичка истраживања, који је „препуштен сам себи, ентузијазму, нади и повременом очају, у непрестаној борби са бирократским идиотизмом и милитантним традиционализмом, прерано нестао са наше и светске авангардне сцене“.2) Сигнал је настао 1970. године, једанаест година након рађања идеје о сигнализму, две године након објављивања првог манфеста, а годину дана након стварања организованог покрета. Захваљујући чврстим међународним везама, сигнализам је успоставио јаке везе са алтернативним уметницима широм света.3) Упркос томе, чињеница је да је сигнализам често оспораван, игнорисан и негиран. У интервјуу из 1987. године Тодоровић истиче да „у нашој култури и литератури није било покрета који је наишао на толики број опонената као сигнализам. Нападала га је и лажна авангарда која се, како то теоретичари кажу лепи уз стварну авангарду, позајмљује нешто од ње ‘ради покрића своје стварне неспособности’. Негирала га је и авангарда из треће руке због саме чињенице да је изворан. На крају, доживео је да му нож у леђа зарију и сопствени отпадници“.

У разговорима о сигнализму, који као да се настављају један на други, најинтересантнији су они одговори Мирољуба Тодоривића, након постављеног питања: Како је све почело? У овим разговорима, он открива оне непознате детаље о његовој раној, сцијентистичкој стваралачкој фази. Након објављених песама у листу Пионир 1953. године и нпр. Воз 1955. (под именом сестре Надежде Тодоровић), логично је било интересовање за науку и књиге као што су 300.000 километара у секунди, Дарвиново Путовање једног природњака око света и Један, два три… до бесконачности Џорџа Гамова. Идеја о синтези поезије и науке настаје 1959. године, након оглашавања у нишким Гледиштима (1958), Народним новинама, сарајевском Животу (1958), загребачком Полету (1959) итд. Тек наредне године, након упознавања са историјском авангардом (футуризмом, дадаизмом, надреализмом, апстрактном уметношћу), упознаје се са књигом Марсела Рајмона Од Бодлера до надреализма и Мишела Сефора Апстрактна уметност. Тих година настаје прва визуелна песма Сунце. Значајни стваралачки помаци, по речима Мирољуба Тодоровића,  настају заједно са реализацијом првих сцијентистичких замисли, посебно радом на Планети. Разговори са Мирољубом Тодоровићем предочавају језгро поетике сигнализма, које може, упркос пажљивом читању, да промакне оном читаоцу који се бави испитивањем могућности знака (сигнала) у разноврсним областима и гранама уметности. У тренутку када је електронска цивилизација, о којој се у првој фази сигнализма сањало и размишљало, освојила цео „планетарни простор и иницирала нове изворе уметности“ – сигнализам спремно дочекује „столеће сигнализма“, у којем песма остаје „крик из утробе егзистенције“, а сигналисти стварају један нови свет – путем игре и имагинације. Ова књига интервјуа, дакле, умногоме помаже да се играмо паметније и да разиграније размишљамо о сигнализму и његовим изворима.

Ауторка: Милена Кулић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Неуспела комуникација је процес који је дуго осмишљаван. У разговору из 1993. године (водио Бранислав Милтојевић) Мирољуб Тодоровић истиче следеће: „Нашим познатим књижевницима: Лази Костићу, Јовану Јовановићу Змају, Ђури Јакшићу, Јовану Скерлићу, Бори Станковићу итд. и двојици вођа српског народа: Карађорђу и Милошу Обреновићу, упутио сам једну серију својих мејл-арт дописница са основном поруком: РАЗМИШЉАЈТЕ О СИГНАЛИЗМУ. Дописнице су се после извесног времена враћале са убележеним коментарима поштара, који су узалудно покушавали да их уруче“.
2 Први број часописа Сигнал изашао је захваљујући помоћи нишког часописа Градина. Други број часописа (број 2/3 из 1971. године) објављен је захваљујући томе што је добијен новац за рекламу једног предузећа за производњу намештаја. Број 4/5 исте године, штампа се у оквиру новосадскох мађарског часописа Uj Symposion. Остала два броја појављују се 1972. и 1973. године – један на свега четири стране, а други на нешто више страна – новцем који су сигналисти међу собом сакупили.
3 Најпре, реч је о Раулу Хаусману, оснивачу чувене Берлинске Даде 1918. године, и проналазача фотомонтаже, који се већ при крају свог бурног уметничког живота јавио и послао радове за Сигнал. Успостављене су, такође, чврсте везе са Јозефом Бојсом, Он Каваром, Диком Хигинсом, Сол Левитом, Беном Вотјеом, Карлом Андреом, Кеном Фридманом и другим првацима концептиалне уметности и Флуктуса. Још чвршће везе су биле са визуелним песницима и мејл-артистима: Микелеом Перфетијем, Клементе Падином, Клаусом Грохом, Еуђенијем Мичинијем, Пјером Гарнијеом, Андријаном Спатолом, Дејвидом Заком, Ричардом Костеланиом, Жилијеном Бленом, Питером Финчом, Енцом Минарелијем, Гиљермом Дајзлером, Аугустом де Кампосом итд. Види: Мирољуб Тодоровић, Извори сигнализма, Библиотека „Сигнал“, 91.
Scroll To Top