Бити или не бити, Перикле

Да ли би велики атински државник и војсковођа Перикле био у хамлетовској дилеми да живи у 21. веку? И да ли би Добри Перикле био тако добар као градоначелник Шапца или пак Ниша? Ова питања постављена су пред нишку публику у представи „Перикле“, редитеља Никите Миливојевића, а у извођењу Шабачког народног позоришта.

Организација Позоришне редакције Нишког културног центра пружила је својим суграђанима прилику присуствују извођењу једног веома захтевног комада Вилијама Шекспира, не тако познатог широј публици, што наравно не значи да публика није са великим уживањем испратила сваки увежбани али и импровизани текст изванредних глумаца Шабачког народног позоришта: Анета Томашевић, Соња Милојевић, Иван Томашевић, Ервин Хаџимуртезић, Дејан Шарковић, Владимир Милојевић, Деана Костић, Милош Војиновић, Страхиња Баровић, Кристина Пајкић. Такође, уз сјајну музичку пратњу, ови виртуозни глумци дочарали су нам једну познату историјску причу, кроз призму хумора али и надограђене маште која је остављена публици.

Зато Никиту Миливојевића свакако можемо издвојити као редитеља који својој публици нимало не ускраћује машту. Пред публиком је једна велика загонетка. Мото целе представе јесте чудо. Наратор на самом почетку упозорава публику да одмах одустане ако не верује у чуда. Веровати у чуда у доба апсолутне деградације друштва и човека, у доба у којем људе називамо боговима; кројити животни пут зазирући од богова, а опет са тежњом да се превазићу и сами богови. У једно такво доба у којем су богови мртви, када лажни идоли постају „све и сва“, појављује се Перикле, с једне стране да прикаже право херојство, али с друге стране, да укаже на неморално величање лажног херојства. Перикле плови на таласима вечите борбе добра и зла. „Људи су по природи зли“ (или добри), каже и сам Мефистофелес. У тој потрази за својом „добром“ природом, наш јунак Перикле бежи из Антиохије и креће на авантуру попут славног Одисеја. Губитак жене и кћерке чини Периклеа немим посматрачем. И бум! Дешава се чудо, тј. „Deus ex machina“ саопштава расплет: Перикле се поново сусреће са својим вољенима, и „сви су живели срећно до краја живота… “ Не треба бити ерудита да би се схватио поступак ироније, који Миливојевић кроз један хумор приказује делимично пародирајући класичну трагедију,али и самог Шекспира. Међутим, као прави сатиричар он осуђује и читаво наше друштво (наравно, смештено у неко друго време, на неком другом простору). Али откуд онда и Шабац на освајачкој мапи из Пелепонеског рата? Можда зато што је општепознато да су Срби увек први и најбоље све радили. (Иначе, легенда каже да је Перикле из шабачког краја.) Српски „небески народ“ као главни освајач, без конкретног циља, али увек са великом жељом да се докаже, као онај народ који хрли за „хлебом и играма“, као онај народ који уме да се нашали на свој рачун, али који уме и да велича своје врлине; као народ који и даље треба да трага за својим „Златним добом“, не само у „нестварној стварности“ Никите Миливојевића, не само у театру, већ и у реалности. То је оно на шта су Перикле и шабачка трупа Никите Миливојевића хтели да нас подсете: бити (или не бити) умерен у свему.

Ауторка: Кристина Гроздановић

Scroll To Top