Београд било где и било кад

(Прва награда за есеј на међународном конкурсу „Пошто Београд“ 2015)

Читати путописни опус Моме Димића је исто што и уронити у море неистражених предела (често невидљивих, а надомак руке), у еуфонију (или какофонију) људског духа разасутог по целом свету, у низ неприметних ситница, које тек примећене добијају своје место, звук, боју, идентитет, утемељени фундус непролазности и неизбрисивим рукописом забележене, улазе кроз отворена врата незаборавног памћења.

Све може бити, и све јесте: један велики путопис живота. И без обзира куда одлазио, на дуга и компликована путовања или у једноставну скиталачку шетњу; у светски музеј или на пропланак ливаде; кроз распамећујућу гужву надзвучне мултидецибелске галаме престоничних метроа или у мртву тишину подземних пећина (рукама инока ископаних) – увек је ту негде – присутан свом снагом или по осећању препознатљив, и када је невидљив и нечујан; миљама и километрима далек или преко брда; небитно кад и у којој временској зони; на пустом острву или на пучини океана; у разговору у ходу или у полусну на клупи чекаонице; на раскрсници мегаполиса или прерије; у пејзажу кроз прозор воза или у коридору међу облацима и где све још не – уз писца непрекидно – темељно попут поузданог уточишта или лакокрило (толерантно) кроз сеновитост његовог окружења; под руку на испраћају и за руку на повратку (да не оде пре него што се вратио); са жељом за што дужи останак и уз diskretnu подршку за нове дестинације; пишчев увек сигуран Zimmer frei или квартира;  његов стрпљиви пратилац у открићима (од приградско – миријевских до белосветско – светских) и саговорник у непосусталим самоћама звездарским; локација безбедног предаха (пуњења батерија) и иницијална каписла дислокацијa; последња пошта (поштански број), последња пошта (минут ћутања) и по свему судећи, на сва времена: одани, привржени, узајамни alter ego.

То је његов град. И све када бисмо заборавили и кренули пишчевим стопама, добили бисмо само  потврду (и под заклетвом, што више није могуће, а ни потребно није), а што се очитује и доказује  на сваком путниковом  кораку метаморфозираном у путописни искорак, и онда, када је прича целовита, искључиво о Београду, или са асоцијацијама, разним поводима,  по целом свету и у сваком погодном тренутку – да је то: истина, истина и само истина. 

Железничка станица – животна заједница

Ипак, ваљало би издвојити, нешто посве неoбично, оно што Мома Димић сасвим оригинално (а по свом бескрајно и безгранично инвентином духу, често склоном, на први поглед, неуобичајеним потезима), смишља. Наиме, он одлучује да на повратку са неког пута, Београд доживи као један од градова са путовања, један посве непознати град у коме је први пут! Он, непоправиви и вечити, страсни заљубљеник у путовања, „путник без милости“ који је безброј пута кренуо и вратио се у свој град и који се  посесивно (са пуним правом) односи већ према самој железничкој станици („мој воз.“, „на мом колосеку“, „мог перона“), дозвољава себи да направи свој експеримент in vivo као „долазник – незнанац“. Он точини са разлогом: „Јер, повратком у неко место, ми га опет стварамо, поново саздавамо и исписујемо његове улице и кровове, прозоре крај којих пролазима“.

Железничка станица је добила, иначе и своју посебну причу у путопису  „Места“, што значи да је већ доживљена као официјелно „место“; ,.као „чаробно царство сенки“; „на знаним, чежњивим перонима“. „Све оно удаљено, све оно раније, била је тек пука чежња и сан, за тим…“ Између осталих мање естетских карактеристика, свима који путују добро познатих, али о којима људи, увек у брзини и не размишљају или, још чешће, превиђају их , сматрају као пропратну, срећом, углавном, краткотрајну неминовност што чини и писац и мада је очигледно да му све то смета (што и наглашава), на крају се приклања оном познатом,ако не можеш да га победиш, ти му се придружи, јер ти си ту ради нечег од твог личног, скоро животног значаја, твојих племенитих и далекосежно планираних намера и циљева – путовања  и  после свих запажања, он се смело одлучује да констатује,  да нареди, па чак успева и да ту црну тачку већине станица (некада) преобрати у подстрекача крајњег циља сваког  путника: „И та прљавштина крај тебе опомиње те једнако: Не пери се, него путуј!“

А на тај пут,  све постојеће, около присутно, испраћа (и са  пута, потом, дочекује), али се писац не мири са тим да то пролази, тек тако, незабележено и сматра да неко све пажљиво евидентира. Он наводи читав опредмећени и буквални галиматијас станичног екстеријера и ентеријера, међу којима су и  „округли гвоздени одбојници у чијим мрљама су убележена сва лица и призори крај њих икада минули…“ Посебно тужно, скоро очајно је ганут искоришћеним и баченим картама, као одбаченим сведоцима заноса протеклих путовања: „Толико уништеног осећања бесконачности, ох, толико будног нестрпљења и екстазе на једном месту!“

Изузетан осећај (свакако снажан, јер га бележи у више путописних прича), писац доживљава, у увек присутној станичној гужви.

„На том путу смо још увек множина, једно СВИ, непознати, без адреса, чинова, без цене, налик исконским путницима сливеним у један свој дан. (…) Тек на њој, станици возној, човек се осети као неизбежни део мноштва (…) читаво једно мноштво људи (…) што се спонтано преноси и на мноштво вагона, кофера, разноразних товара и свежњева, а затим и на „гомиле и брда“ пакла цигарета, електричних батерија, оловки у киоску. „Праслика мноштва“ су и полицајци и носачи (…) И уколико ишта подсећа на масу природе, то је управо ова железничка станица …“

Једна неминовна асоцијација ће се, очигледно, наметнути писцу посматрањем свеколиког „мноштва“ и „масе природе“ са „својим вечитим доласцима и одласцима“ и ако је то мимезис основних природних закона егзистенције на Земљи, онда им  следује неко „изнад“: за људе – Бог, а за коегзистенцију остварену на станици, то је: спикер – са аналогним обележјима: „глас долази одозго“, „невидљива су уста“, сатницу „искључиво он одређује, скраја, развлачи, помера, по властитом нахођењу. Њему се никада не ставља приговор. Ми ту само чекамо по перонима. Он је извршење наших живота.“

На овај начин је симболика: железничка станица – животна заједница,  зналачком и прецизном компарацијом, а на моменте, чини се и магијом имагинације, отискивањем са тла и узношењем земаљских обичности до небеских висина, доведена, од литерарног до метафизичког  савршенства.

Тако нешто, могло се догодити само некоме, ко  свом душом воли природу, сав живи свет, и људе, пре свега на (својим и њиховим) путовањима, али и „путовања“ у људима  (и у себи). И Београд, пре свега и изнад свега. Сасвим вероватним се чини, да онај чудни, сасвим невероватан и у пракси неостварив, парадоксални  захтев (куповина), формулисан питањем: „Пошто Београд?“ (које позајмљује и свом роману), поставља управо он, писац, Мома Димић.

Песник, Мома Димић, спомињаће често и у својим песмама железничку станицу, а спеваће јој и молитву: „Моји градови на железничкој/Станици осташе“ (Молитва на путу).

Крајња обала свих даљина

Репетиција реминисценције те исте, београдске железничке станице, увек је довољно стварна да твори утисак као да се све догађа истога момента, са стационарном непроменљивошћу која буди осећаје присности и потпуног припадања, као у љубави, као у вечности:

„Стотину година  чекала ме је овде, вечито будна, не трепнувши ни једну једину ноћ.“ Но, исто тако, она дочекује  и све оне који су избивали ван града, а тек овде „прелазе у истинске Београђане. Ту их се њихов град досећа и препознаје.“ Зато баш она „у самом непатвореном задаху путовања… здеваних у срж шина и бескраја“ завређује да буде до детаља описана, посматрана сама, и  у свом окружењу, са свим елементима, основним и споредним, оним речима које ће читаоцу приближити,  физички и духовно, ово место коме се писац увек враћа као „крајњој обали свих даљина (…) у непрегледност њеног загрљаја.“

Лоцирајући је, све се понавља и у самом старту долази се „под оне већ накруњене, стогодишње зидове станичне и под онај попут  месеца високо узлетели сат што је и сам искрунио толико времена.“ На „станици крај Саве, у крилу теразијског бедема (…) локомотива ће се скаменити подно истих Теразија (…) застаће све околне зграде и такве ће остати запамћене заувек, сви њихови прозори, водоторњеви, ложионице, саобраћај и ова блага испуцалост корњачиног оклопа зидова станично – београдских зграда.“ Чак ће га на станици преплавити један посебан осећај, као да је учинио нешто недозвољено када је напустио овај град и отпутовао, па ће се и сам у чуду запитати: „И откуд, наједном, ово осећање кривице што си уопште игде и био?!

Но, после тога, чим угледа град и одлучи да крене са станице ка њему, појавиће се савим друга слика пријатељске добродошлице: „Дошао си с путовања које увек, и све, спасава, и твоја варош блиста у ноћи или пак на штедром сунцу. Ту су таксији, она њихова лакоћа.“ Он, као и увек, бира онај спороходнији, истовремено и приснији начин да стигне до свога одредишта; онај начин који  продужава време лаганог улажења у град и пружа још много нових слика  града који промиче као на филмском платну: „Од станице хваташ поваздан исти свој правац, дуж сјајних, челичних трамвајских шина, све тамо док не почне онај древни Цариградски друм, до твоје шуме, Звездаре.“

И неће тајити да није тако једноставно  ући у Београд, посебно ако се то чини пешице, можда је то опомена освајачима, можда упозорење добродошлима, а можда обична констатација, пошто је то –  заиста и тако (мада то чини, песнички меко и без крајњих намера, очигледно). „Тесни су и свакојако неизвесни пролази и прилази отуда у град, горе.“

Пијаца – моје чистилиште

Само су жива коегзистенција града и грађана, кривци за његову праву слику.  „И док не минемо крај неког окна, у ком се купа румено сунце, оно као да није ни постојало.“

„Низа стрме степенице и џомбавом косином“ Каменичке улице крећу се две струје различитог смера и занимљиво је да писац није наклоњен свима подједнако. Чињеница је збиља, да они који морају да журе на станицу делују отресито, хладно, службено и зато „откидају се жустрим корацима к мени“, док „са мном, упоредо, вревају  нагоре они још топли, полуснени од путовања, та толико орна новорођенчад града.“

Пут га одводи, тачније, он сам  „проверава своје београђанство“ на једној, првој успутној пијаци „на папучи брежуљкастог земљишта“, која је „авлија, храм некаквог међувремена.“ Веома прецизан и сликовит је опис пијаце пробраним и добро изабраним речима, са скоро поетском орнаментиком и мелодијском ритмиком, па је тако Зелени венац „изобилно потпасан ребрастом шкољком бетонског степеништа (…) начичкан неодољиво оријенталним сводовима, патинираним пагодама и крововима (…) малим базарским утврдама и оградама с неколико излаза (…) док су тезге – збијено саће које држе и везују дућани великих стаклених излога (попут три паока, поређаних радијално).“ Писац, као пажљиви посматрач  наставља у истом стилу да описује пијачну прехрамбену робу која без обзира што је смештена на одређена места, као да је у неком свом унутарњем покрету, па се тако попут грађевина: од цигли  „зидају низови кобасица“, боре се за опстанак или већ одустале од живота „праћакају и леде свакојаке рибе“, и као да се такмиче за што бољи положај: „надгорњавају рафови надевени флашама, хлебовима ил` конзервама..“ Летимично се осврнувши, на увек присутне у истој улици „дивље препродавце“, у једном моменту, будући да је смештена између станице и града, између времена кретања и времена мировања, између места одлазака – долазака и места мирног обитавања (бар очекиваног, бар наизглед!)  – писац пијацу доживљава:  као чистилиште.

Овај псеудонезнанац пре него што се отисне до града, проћи ће (овај пут, незаинтересовано) Кнез Михајловом, јер он иде  преко „Теразија  што гордо стреме вазда некуда у страну и правце ка калемегданским песницима и зеленоречним плућима Ушћа“ (што он не зна, а што зна писац Мома Димић док лоцира станицу и пијацу). „Дакле, према Калемегдану, тамо где, како сликар рече, сунце ноћива.“ А зашто се то све дешава? Само зато јер њему није познато „кобајаги… којом се улицом стиже у велики парк!“ И тако док „не уме да прочита слова на табли“,  преслишавајући се како „не зна“ ни Капетан – Мишино здање ни кафану „Коларац“ па чак ни познатог мерача тежине на Калемегдану, његово незнање коначно се предаје пред  „комадићима течне плавети (или мутног орања)  Саве и Дунава (…) чију трачицу назиреш доле при самом дну гребена“, а за које сматра  да су већ сви „натукнути одраније по нешто“.

Широки трепет и светли гребен 

Преокрет који  се догађа од станице („у којој извире читав тај град, што се зове Београд“) до самог града, писац обухвата једном једином питорескном, дескриптивно прецизном реченицом: „Из најдаљих даљина ту притиче његово хиљадулико лице, онамо се његова грешна чеда испетљавају из чворова својих завежљаја и пртљага непостојања, нарастајући тако у онај широки трепет и светли гребен.“

Калемегдан песника Моме Димића, када проговара о њему стихом, место је које завређује да буде замењено сусретом неизвесног исхода, без обзира што се одриче већ сигурне извесности („из топлог једног кревета горећег“), зарад нежног  доживљаја: „тек за пољубац са стране у стиску/руку можда само.“

Необичан је и сам положај Калемегдана за који у песми, каже: „Ваздух у рашљама дрвећа/на Калемегдану/ту одмах у крај града.“

Ту су и, зубу времена правим чудом одолели „кругови седих зидова“ а сигурност старог сата је утемељена, без могућности да је било шта измени:  „Заказан састанак под Сахат кулом/је заказан сат.“

И као да се на Калемегдану изједначавaју улоге странца и староседеоца, шетач Мома Димић разгледа по ко зна који пут „тучана попрсја великана“, чија имена никада до краја није упамтио. Потом ће се присетити због чега није могао више да се посвети онима који су „мртви и ненасмејани“. То је због његове пасиониране жеље да ступа у разговор са непознатим људима на Калемегдану, док је како признаје „Погледом (…) ловио тренутке, оне поједине живе ликове (…) кушајући своју елоквентност,  допадљивост наметнутих тема и (…) изналазећи на све могуће начине повод (…) започињући разговоре са потпуно непознатим особама, затеченим у шетњи. Свих ових година ваљда највећа, и неодољива страст (…) није имала неке више циљеве већ је била само жеља  самопотврђивања и откривања у себи  занимљивог саговорника. Сврха томе је била, на жалост, једино да се уверим у своју моћ комуникације.“

Ову своју навику проширио је још више, чинећи себе странцем: „Големо је осећање бити непознат у свом родном граду, тек један у оној шумној маси његових шетача, непрепознат. Опсег могућих тема тад је далеко шири, богатији. Разговара се, укратко, о СВЕМУ.“ Ови разговори су га довели до сазнања да „парком калемегданским, међутим, струји само онај живи, разбарушени чак помало и ничији свет“ у који ће он равноправно убројати наизглед насумице одабране, и вероватно, онако ка  ко је пролазио поред њих, како му је поглед  лутао или су му они  скретали пажњу, ноншалатно навео примерке: „камења, жбунова, клупа, дечице, купола, пензионера, цвркута“  притом се оградивши да  је „све друго пука таштина, замисао неке ваздашње прошлости или пак нечег што тек подсећа на будућност.“

Диван пролећни дан… Под бомбама

И шта би све још могло да заустави Мому Димића, па да не отпутује неким својим путем? Опет и једино – Београд, јер он је оно нешто - изузетно вредна драгоценост од које се не одваја, драга особа уз коју је прави пријатељ ту, за злу не требало, а зло се припремало и закорачило на улице, спустило свој тешки разорни, убојити терет у зграде, куће, на мост, на људе, расејало га свуда и за свагда. То је онај Београд, из кога су сви који су могли одлазили, крили се, ућуткани страхом и збуњени неверицом у, оно што се наслућивало и до задњег момента  веровало у немогуће: да рата неће бити.

Писац Мома Димић, онај исти незаустављиви путник, прихвата свој рањиви и ускоро озбиљно и рањени Београд, стационира се на својој Звездари и на свом Зеленом брду. Он крстари по граду, активно учествује у интервјуима, трибинама, књижевним вечерима, позива стране писце и друге познате личности из света који се одазивају, многи и као његови пријатељи, излази у сусрет где год га зову и тамо где сматра да је потребан и не одвраћа свог сина Емила (Мила) из Шведске да свој двонедељни одмор проведе у већ увелико избомбардованом Београду, не плашећи се што је на листи војних обвезника.

Поред осталих текстова које објављује одмах након  писања, мада никада није писао дневник, он почиње да води белешке свакодневно, од првог до последњег дана.
„Можда смо ми народ који је заратио против целог света?“
„Можда смо ми једини преостали свет?“

Поред разних питања без одговора, углавном, он не може, а да не примети: „Диван пролећни дан. Дан за велика путовања.“ И наставља у истом стилу, за тренутак се удаљaвајући од  стварности: „Тако је мало човеку потребно! Највећи део дарује сам Господ, омогућујући нам мај. Можда је још само септембар сличан.“

Дневничке белешке Моме Димића, одмах после рата, излазе под насловом „Под бомбама“. Из њих свет сазнаје да смо у јеку ратa у Београду угостили новинаре из Аустралије, Финске и Данске; да су заједно из Француске, стигла три писца: Владимир Волков. Патрик Бесон, Мари – Франс Гаро; да  се писмом обратили Бела Ахмадулина и многи други. Данијел Шифер говори у УКС, одлази на Косово, бива рањен, његов возач убијен. У Скадарлији Грк Јанис  Маврис чита своју песму „Београд 99“, преводи је  Мома Димић. Руска поетеса шаље песму „Најезда хавијера“ (хавијер – борбени авион, а Хавијер – зна се). Петер Хандке крстари по Србији, стиже у Београд, интересује се ко се од писаца јављао. Паралелно са бомбардовањем и војном одбраном, „бори се“ и свет културе, на свој начин, свим срцем.

* * *

И  крај, нека буде и нека остане  као:  почетак. И да то буде почетак без краја . Крај који не постоји. Крај без краја. Крај који додирује бескрај. Онако како то  доликује Моми Димићу, онако како му се све догодило, а о чему сам каже:

„Описао си читав један лук светом и сад си ту, у сату свог поласка. На истом месту.“

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Scroll To Top