БЕЛИ ДВОР

I
Узела сам са стола мали наранџасти блок и оловку, устала и изашла из његове ординације. До моје собе сам се вратила дугим белим ходником. Овде је све бело! То ме ужасно нервира! Верујем да нигде на свету не постоји толико вештачки створене позитивне енергије као овде. Уместо да ме орасположи она ме гуши јер ми је наметнута. Бацила сам блок и оловку на мали сто. Стајали су нетакнути три дана. За та три дана те две ствари постале су права атракција на одељењу. Моје цимерке су се гурале на врата и чудиле се како сам добила оловку, која је била строго забрањена јер се најчешће користила као оружје а не писаљка. Велики Штрумф или ти Доца како сам га ја звала би прошао два пута дневно и упитао:
,,Цуре, да ли пише?”
Оне би му немо, одмахивањем главе рекле ,,Не!”
Он би то пропратио са озбиљним ,,Хмм.”
Четврти дан, тачније вече пре него што је отишао кући свартио је до мене. Имао је обичај то да ради, пре гашења светла по собама као да је хтео да се увери да су сва јаја ушушкана у своја гнезда по П.С. -у. Можда се надао да ће следећег јутра затећи макар једно нормално излегло пиле. То се за сво ово време ниједном није десило.

Karen Hollingsworth

Karen Hollingsworth

То вече као и обично лежала сам на кревету. Лева рука ми је била на очима, дланом окренута према плафону. Десни длан сам ставила на стомак а ноге испружене пребацила једну преко друге. Покушавала сам да заспим. Тишину целог блока реметило је Доцино дисање. Знала сам да ме посматра.
,,Реци Доцо!”, рекла сам му а да сем усних нерава нисам померила ни један други на моме телу.
,,Што не пишеш?”, питао ме је тихим, уморним, страчким гласом.
,,Не могу да пишем док ми цуре стоје на вратима!”
,,Пиши сада! Сада сви спавају!”, био је одлучан.
,,А где, у ходнику?”, упитала сам га аутоматски као да сам већ имала спремљено питање за њега. ,,У соби немам светло. Морате се сложити да је мало незгодно писати у турском седу на прагу или у овом мараку, као да сте слепом човеку дали папир и оловку.”, коментарисала сам нехајно.
,,Сутра ћеш добити лампу”, рекао је тромо. ,,Али…”
,,Али да је све по П.С.-у!”, упала сам му у реч репом добро познате реченице.
,,Тако је!”, потврдио је поносно. ,,Ниси ти уопште луда. Ох, куд баш ја да те нађем оне ноћи на булевару Златника?”, уздахнуо је тешко.
Спустила сам руку са очију и погледала га. ,,Да ли сте сигурни да ме тамо нико не познаје?”
Препостављам да ми се појавила нека нада на лицу пошто је само климањем главе потврдио оно што ми је већ раније рекао. Нико ме није познавао.
,,Макар знамо једну ствар о мени. Не бојим се невремена. И те ноћи је грмело као и сада!”, рекла сам сувим гласом, скоро сам зашкрипела гласним жицама. Окренула сам му леђа и навукла ћебе преко главе.
Доца се на врховима прстију искрао из устнанове за ментално поремећене ,,Бели Град.”
Запитала сам се да ли је из мање отишао у већу лудницу која се налазила изван зидина нашег објекта, нормалци га зову ,,Свет!”

II
karen-hollingsworth-9“… Да Анђела није напољу сада би седела самном и пиле бисмо заједно кафу. Али не! Она мора из само њој познатих разлога, уназад већ два месеца да ради против себе и сваке проклете суботе чека посете. Кога она чека? Чека своју десетогодишњу ћерку Сузу и супруга. Он у последње време уопште више не долази. Доца ми је прошле суботе рекао да ће ускоро морати да каже Анђи истину о свему томе. Уместо Анђе, Доца је имао посету пре две недеље и том приликом му је речено да мала Суза са оцем и маћехом сели се у иностранство. Рећи тако нешто Анђели у тренутку када се осећала веома добро избрисало би све што је држало везану за реалност. То би је само вратило у дубоку депресију а затим би прешла у маничну. Последњи пут када је била у том стању дан ноћ смо бдили над њом, јер је била у стању да угуши саму себе јастуком.
Мој коментар на све то је био: ,,Боље да је одмах подвргнете психохирургији или шок терапији!”
Доца је знао шта сам тиме хтела да кажем.
,,Треба пре тог саопштења Анђели испрати мозак!”
Седела је и даље сама. Приметила сам да је привукла својим грудима златно косу лутку у црвеној хаљини. Сваке суботе је са њом чекала Сузу да јој дође и поклони лутку. То стезање већ помало похабане тканине на пластичној девојчици наговештавало је буран период са Анђом.
Погледала сам на сат, било је скоро 18 часова. Прелетела сам погледом преко просторије. Неки посетиоци су се већ спремали за одлазак. Све је некако било тихо, чак и напољу где је Лета била. Седела је поред мајке са прекрштеним рукама у крилу. Наједном се пријатно, сунчано Априлско после подне уозбиљило и постало строго. Сркнула сам кафу, прогутала тежак гутљај горчине од црног напитка и тада сам ухватила поглед једне госпође на мени. Узвратила сам јој продирањем у њене очи као што бих погледала свакога ко би имао потребу да ме осмотри. Скренула је поглед са мене а ја са ње на њеног пратиоца, уморан неки човек, а са њега на остале нормалце. Сви су били озбиљни, само бих понекад уочила по који стидљиви осмех. Било је ту много тужних очију, углова усана спуштених надоле, лица које само што није затресао плач. Лица узнемирена и болна. Утешних загрљаја са којима су хтели да се извине што одлазе.

Karen Hollingsworth

Karen Hollingsworth

Прошла ме је језа и на саму помисао: ,,Колико ли депресиваца управо одлази?”
Знам да је тешко бити весео и радостан када се посећује особа која је члан породице, а болесна је, али ако је сам пацијент у добром расположењу зашто га кварити!?
,,Да се човек запита ко треба да остане ако треба да иде?”, рекла сам погледавши у госпођу која ме је гледала, устала и отишла да вратим полу пуну шољицу за кафу. Кафа ми је пресела у стомаку.
,,Ика није луда ни депресивна мама, она се само ничега не сећа!”, рекла јој Биба њена ћерка а моја прва комшиница, десно од моје собе.
У последње време сам се често запитала колико је та Бибина тврдња тачна или та Доцина постављена дијагноза мог менталног стања или шта год то већ било…”

Ауторка: Моника Тубић

Scroll To Top