Баук садашњости: мом пантеону

градови траже свој данак у крви… (Р. М. Рилке)

I – монолог/пролог

ја: моји су у селу стари радили и пили,
и мушкарци и жене, и ћутали.
во је под собом гњечио блато,
и легао у њега. уснуо –
земља сада коју ми газимо.

у варош су долазили голи и мртви,
о вашарима, са платом у непостојећем џепу,
унапред раздатом и цару и господу.

и сада ја ступам на сцену историје
са воловским ткивом улепљеним на ђону
и хром и тужан и прслих пета,
накљукан посластицама, а они они
они су ћутећи говорили сирово.

ја – Хамлет – ишчупан из свог Едена, недоношче
историје, које је жели собом спасти, Титан ничега,
посматрач свега – очима у бескрај (my warehouse eyes…)
информисан и немоћан:

од чега живи то биће? – од сећања од снова
од алузија и од туђег смеха и –
ни од чег – као снег прва киша и сунце рашчиниће,
или врелог гвожђа хитац – а где је
ауреа аетас! злато што мирише у руднику памћења,
том ђубришту сладуњавог мириса!
и такво – носећи на кожи
знани мирис ђаконијског живота
сурвало се у микровелеград где слути
јер слутити једино још зна

***

дошло је време самоочувања и то време се
распрсло нарски у лице на
месеце недеље сате минуте секунде
распрсло и трули али трулеж мирише

и пад у стварност без ствари без контура
стварност континуална а не дискретна
мами да се тражи изгубљена целовитост постојања
јер ћорсокак у ком смо је
несагледиви амбис материје

и куд сада

у љубав стварнознанаца –
у љубав према свим људима
јер људи једу људе црним демоном
у сеновитом под-граду града

јер где је одушевљење толиких изума ума –
где велика дела, и дивљење за њих –
где одушевљење?- сагорело у угљу? –
одлетело у атмосферу гушећи нас сада?

али међу стварима људским, противљудским,
међу моторним синовима људи,
као биљка у процепу асфалта, као
пас луталица међу аутомобилима,
човек дише, слабокрван, отупео, али дише –
чуј! како по целом свету дишу! смеју се! певају!
види! како ти је додир за те људе онежао
како ти је љубав према свима бујна
када те напусте људи, али си међу њима.

јер, руља коју историја гуши и жваће и меље
никад није истребљена.
али историја је сувише велика за
један осредњи мозак.
светлост тек бије у асфалтни процеп.

II

један песник волшебник заљубио се
у колонијалну Хану незнану,
и знао јој тело и дух,
и знао име за именом и порекло

са најозбиључевним лицем алхемичара езотеричара
стопио је легуру судбина.

тако је и нашег ја,
тог сина никог и ничег,
из неке побочне линије нигденикоговића,
снашла једна – пролетерка ведра чела!
и сад, као жаба, рођена из муља садашњице,
хода светом и рига своју мочварну песму –
никоме о никоме.

она је свакако неко! замериће ја – о, итекако!
али неко је неко недоступан – осуђен заувек
на другост – неасимилативност –
и макар се дигло царство идеја –
одмах крај Платоновог (или покоја
узајмила од њега)
као небеско оправдање неспознатљивости,
песма ће опет и опет бити ода старих мода.
јер – наш ја би да буде песник, али он је заиста
застарели солипсиста љубави. (…my Arabian drums)

и тражи упорно поглед кроз осветљен излог продавнице,
и гледа по наслаганом воћу –
сва се суптилност топи
кад букну ти чудни тропи наранџи из увоза и
банана с тропских и ропских плантажа!
но, груди пуних самосажаљења као цитрусни месец,
не узима ништа. пружа корак даље. —

и куд сада опет

***

окопнеле наранџе сећају га на његове песме.
али садашњост је лажна!
узвикује, барем у себи, и клања се
прошлости што га је створила – што ју је створио.
ако је прошлост прича, песме су му онда
стихована проза и што вели Спиноза,
он и идеали које намеће себи раздвојени су
попут пса који кевће и режи, и сазвежђа пса
које ноћу сабласно ћути.

а Парнас је пуст. Амор млазњаком лети.

и сутра, кад храбрости јуначке смогнеш,
и ступиш у тај Модерни Двор изобиља –
ти мислиш – док ситнину нервозно бројиш –
да песма се сама пише животом –

али схватиш –
песниче! па ти не постојиш!

III

дух времена је злодух ког из времена и простора
треба егзорцизмом изагнати
свака савременост носи клице своје пропасти
дух песника треба да је испред себе
да протегне свој жабљи језик
кроз процеп времена и олиже будућност у њему
а најхрабрија је она жаба која извуче
лобању из муља и препозна у њој себе

јер једина лекција историје је
да је увек поражена будућношћу

***

сви би да промене свет а нико не би да умре
сви би да господ остави место и за њих у свом лифту

сви би да се њихов лик оцрта
у оловном одливку века али
нико не говори ономе ко ће одливак направити
(олово ће очврснути тек после нас)

деца ће лити наше посмртне маске
а хоће ли им бити смешне те гримасе?

***

неправде прште у рафалима на свим меридијанима!
фронт човечанства сваким даном
повлачи се натраг!
свет – као галерија неправди – куда!

век пре нас тужио је над пустом земљом,
век који је земљу опустео! –
али видеће они пустош

нису ни слутили
колико су
били у праву.

***

грчки хор би се постидео да коментарише
агностичка времена
која поричу све до оног
што се просеје кроз лично сочиво:
постојање је збирка чињеница, информација,
података, као што је човек збирка
атома, молекула, хемијских реакција и једињења?

али
порицањем друштвеног у друштвеном бићу
човек убрзо престаје бити биће

***

грчки хор: о, за чиме, за чиме патиш,
за чиме ти грца мишић срца
и шта га то (мементо) мори?

ја (плачевно, малодушно): о, за свим, за свим што је прошло,
и што нисам – what am I now that I was then?
и све љубави су ме оставиле и не знам
да ли сам ја у томе крив. стид!
а ви ме походите! јесте ли ви та прошлост?

пауза (грчки хор оклева, и сам зазирући од судова о садашњем и прошлом)

ја: приморан опет са истог извора захватити воде!
what is the self amid this blaze! али плама није,
у какве се силне парадоксе
запада кад стварност плови око нас и кад се
грчевито преживљава, као камен
ког се сва вода насумично дирне
и ништа се не искуси од бујице силне.
much ado about nothing: то су моје песме.

***

црни демон се кези, утробе од злата,
скривен под градом. црни минотаур
на дну лавиринта бетона – јер
ко му виде краја? људи су увек изнова мислили –
дошли смо до ивице света,
и разочарани коначношћу,
сами стварали нове ужасе. али овог пута
црно срце града ослушкује црно срце васионе.
храни се вампирски незасито крвљу живом.

куда, пита он – напред! нек крв улицама липти!
нек крв пробија бране, нек је се нагутају!
у крви гримизно васкрснуће у крви зора на хоризонту
док год је људи који би је лили
она ће бити над свим симболима –
нек смрт која ће смлавити смрт и славити живот
нек смрт која буја у лозу смеха —

IV

о наши су се прапрапреци извукли из муља
активирао се неки орган
тупав и сада се мора овако
колико мало личимо на њих – јер

желе мислити да је еволуција стала
да се материја престала развијати
натчовек је намерно остављен недоречен

јер
коме треба човек сутра!
потребан је човек јуче и данас – сутра
и тако заувек
с колена на колена –
на колена! на колена!

и ја, јунак јуначке крви, гледао је,
лежећи у кревету затворених очију,
у низ предака скрушених као на
византијској фресци. сви милиони нису могли стати
у видокруг као звезде, али
довољно страшно је мислити да су сви живели.

и да ли би били поносни што син милиона синова
не мора ловити да једе?
или би се вратили у мутну воду видећи
људске рукотворине, ужасе непојмљиве?
јер и сам жели бити не-ја и не-ствар
абдицирати од сваког обличја тиме афирмисати
барем над самим собом неку моћ

али се пита – cui bono антиеволуционизам?
куда води разградња човека у муљ?

ја: сетим се мириса умрле тебе који више
ником не припада мириса ишчилелог из свих космоса
сетим се мириса младуначког тела ког више нема

прерасло је себе јастошки изнутра
и слило се по свету као откровење
са свода свуда у ветар се круни труни гребу очи
кијам у ветар прошлост-прашином иде даље
прошлост иде даље не пуштам је

јер сада као да се надградио бар спрат или два
изнад црне земље
као да не живим више са стопама на гробу

јер људи за нас неживи нису мртви
и то је исто материјализам
и то је исто нада

V – монолог/епилог

али очи проклете очи.
Исус је рекао – ишчупај их,
да не блуде и запну о свет.

урбани вашар се полако склапа као око.
као пред Гаврилом Списатељем.

још једно вече,
и мислим шта значи тај стих –
све што волимо створили смо сами.

остављам људе пред собом.
људе који су били иза.
као прошлост за којом
ходам не ходајући уназад.
јер осећам да хоће да се забораве у оку
посматрача. мене. мене се плаше.
гледају за собом, у мене, у садашњости.

неко ко би да се распе у атоме,
пре него да буде за друге
нешто што није. душевна дисморфија,
самоуништење због другости.

и у томе је све –
моторни минотаур,
људождер људски рукотворен –
пружиш ли му и атом свог бића, он гута тело –
љубав која је пустош, која би да изједа друге.

само још пси, слепи од фарова, лутају и нервозно зверају
у вртоглава светла облакодера.
и међу њима
ја

и куд сада

Аутор: Павле Зељић

Scroll To Top