Барок староталасне географије или Како се рехабилитује хронотоп?

(Огњен Аксентијевић, Ум за морем, смрт за вратом, Трећи Трг, 2017)

Огњена познајем. И знам да добро пише. То је показао како кроз текстове које је писао за Весну, лист у коме је уредник, тако и кроз своје теоријске радове. О чему је писао? О вези књижевности и музике, Слободану Тишми, Мики Оклопу, Срђану Срдићу, о новој књижевној сцени региона1), о поетици роуд-романа2)… Међутим, Огњен пише и поезију. И то одличну! Питање је да ли је ико сем самог Огњена то знао. Уредништво листа ову чињеницу је прекасно сазнало и права је штета што ниједна његова песма није објављена у Весни. И сасвим случајно, на вечери у (већ култној) београдској кафе-галерији Полет, на промоцији панчевачких Рукописа (бр. 40), чуо сам да је једно мени познато име добило награду Трећег Трга за прву песничку збирку.

Овом приликом говорићу о том открићу.

Оно се, додуше, могло и наслутити. Списак наведених Огњенових интересовања умногоме је подударан са његовим песничким делом. Може се запазити сродност између свих ставки наведеног низа – она подразумева пре свега једну посебну врсту урбаног сензибилитета заједничког за све наведене ауторе, па и за самог Огњена. Такође, савремено песништво, уз неизоставну (хтели ми то или не) комуникацију са књижевном традицијом, незамисливо је без богатог искуства из других уметности (музике, сликарства, филма), али и поп-културе. Збирка Ум за морем, смрт за вратом3) своје постојање, тако, дугује подједнако и Црњанском и Новом таласу.

Специфичност савремене српске поезије представља и њен посебан, постјугословенски карактер. Стиче се утисак да и даље овдашња књижевна средина не зна да одговори на питање какав је статус националних књижевности после краха некадашње државе. Многи покушавају да побегну од тог наслеђа, будући да (тобоже) корозивно делује по националне интересе. Неки аутори, међу којима је и Огњен, имају ангажованији однос према овој тематици.

Огњенова Југославија, међутим, није историјска или политичка категорија. Присутна својим одсуством, она пре опстојава у једном заједничком урбаном хоризонту, у поетском простору интимних сећања, у детаљима свакодневице која је смркнута на сличан начин у целом простору некадашње државе. Уопштено говорећи, једна од главних карактеристика Огњенове збирке јесте посебно схватање простора. Лирски субјекат, који се налази у непрестаном кретању, бива изнова суочен са различитим обухватањима, са различитом контекстуализацијом у простору. Свака промена положаја представља и промену статуса субјекта – а сваки пут, заправо, пут у себе. Као што Хенри Дејвид Торо говори о различитим врстама шетања као егзистенцијлне стратегије – процеса преко кога се упознајемо са природом и који побуђује контемплацију, у Огњеновој збирци можемо приметити један далеки одјек романтичарског „тумарања“. Он се креће од белог кабриа са седиштима боје абоноса на самом почетку збирке, преко трамваја и „шкрипе хармонике празних аутобуса“ све до пешачења по Београду, граду у коме нема „места са неугаженим снегом“. Није чудо да Гастон Башлар у својој Поетици простора проблематизује и појаву снега повезујући је са древношћу и интимношћу: „У свету изван куће снег брише трагове, мрси путеве, гуши шумове, покрива боје. У универзалној белини осећа се дејство једне космичке негације. Човек који сања о кући све то зна, све то осећа, а то смањење бића спољашњег света повећава у њему интензитет свих валера интимности.“4) Мотив снега присутан је и у песми „еспирандо“ где ефектно бива упарен са мотивом болести („од неких болести се не треба лечити“) и лутања („претрчавам пешачке прелазе / кријем се у слелим улицама / болничке прње су добар костим за данашње камеленоне“). Интимно мапирање неког простора, обухватање онога што је пројектовано из свести са оним чиме је та свест суочена представља главни организациони принцип збирке. Амбивалентни статус лирског субјекта оцртава се у истовременој жељи да се побегне из града и да се припада њему – он је на укрштају између свести да је створен за његове „бетонске немани“ и рефренског захтева из песме „оff the road“ – „одведи ме из овог града“. Дијалектика града и идентитета и идентитета-у-урбанитету остварена је кроз упечатљиву песничку географију, која у себи носи и неку врсту барокног програма. Носталгија се увек односи на фикцију; она је, парадоксално, прави израз садашњице – немирења садашњег човека са виђењима прошлости као простора наративности. У свим немирима, крхкостима и запитаностима субјекта као главни пратилац и, штавише, кључни моменат читаве збирке издваја се неухватљива и „необухватљива“ појава Океана.

Ради бољег у-познавања природе Огњеновог песничког стварања, ваља неколико речи посветити самом Океану.5) Заправо, могуће да само о Океану и треба причати. Неко ће свакако приметити већ три пута употребљено велико слово.6) Разлога за такав чин је више. Процес преласка океана у Океан подразумева превазилажење физичке и трансформацију у поетску географију. Већина тумача чињенице из природног окружења не сагледава у контексту њихове поетске димензије, већ путем физичких својстава. А Океан апсолутно надилази механизме наших референцијалних структура, толико омиљених и одомаћених у поимању књижевности да их готово никад не доводимо у питање. (Не)доследност света „стварности“ према свету књижевног дела бескрајно је комплексно питање које ваља увек поставити када запазимо какву „необичну обичност“ попут Океана. Таман када помислимо да се сама квинтесенција песничког стварања налази у просторима Океана као каквог недостижног апсолута – вечне инспирације која нам је доступна само преко своје мистичне немуштости, бивамо суочени са низом других његових манифестација. У мени посебно драгој и интригантној песми „океан мува“ Океан не представља домен неодређеног и инспиришућег поетског простора, већ нешто сасвим друго, нешто што се тешко може и дефинисати. Овај његов вид сам најпре повезао са природом; на том плану, Океан би био отелотворење природе према којој је човек немоћан. У таквој поставци, смрт би представљала транспоновање у природну нематеријалност Океана. И баш кад сам помислио да ћу моћи да говорим о каквом еколошком читању Огњенових стихова (а увек се обрадујемо кад пронађемо нешто нама блиско), настављајући да се бавим песмом, увидео сам да је ово питање још компликованије. И непосредно плутајући субјекат песме хипотетички може да побегне Океану!? Да ли је онда овај Океан, супротно мом првобитном читању – домен друштва? Из друштва као непрегледног мноштва не може се побећи – а пуста жеља да се то обистини представља варку субјекта који жели да буде изопштен и као такав, можда поштеђен од тога да га Океан обрише. Али парадоксално, своју индивидуалност, свој интегритет субјекат брани инерцијом. Океан се онда овде приказује као крајње узнемирујући егзистенцијални оквир читавог света – не нешто одвојено од света већ он сам. Ова врста читалачких обрта – херменеутичких „зврчки“ и „дуплих дна“ једна је од поетских константи Огњенове збирке.

На сличан начин интригантна је слика Океана у песми „латима“. У њој „алпи и кавказ / само су острва усред океана / по којима миле даждевњаци“. Океан се овде јавља као део постапокалиптичног света – некаквог антиципираног потопа који би донео нове облике живота. Или се, могуће, тај потоп већ догодио?

Песма „краљевство за коња“ доноси још један занимљиви обрт – „хазари, сумери, хетити / остају недоречени на плочама и у легендама, / али океана је пуно и сви су на продају. Тако Океан из „океана“ прелази у океане. Комерцијализовани океани представљају могућу испоставу изгубљених цивилизација. А опет – зашто би неко такве, „недоречене“ вредности купио? Да ли уопште овде можемо говорити о трговачком интересу? Или треба размислити о томе шта уопште претрајава?

А онда, у другој строфи, нова промена – лирски субјекат тражи „беле игле да зашије кожу на табанима“ и констатује како нема „ничег опаснијег по живот од затворених очију“ да би пожелео да се светла погасе и да се погледамо јасно на дну „никада прежаљеног океана“. Делује да овај други океан није на продају.

Иако је Океан у свим својим обличјима заводљив и као што смо видели, кроз своје промене тражи пуну читалачку пажњу, могли бисмо нешто проговорити о још неким занимљивим мотивима збирке. Недавно поменута игла и зашивање коже на табанима представља један од израза телесне метафорике у збирци. Сугестивни и донекле гротескни, мотиви који се тичу телесности учествују у грађењу посебне атмосфере у  збирци.7)

Уз споменути значај топоса пута, симбола о/Океана, треба указати и на значај предметног света Огњеновог дела. Чини се да је Огњен најубедљивији у песничким минијатурама каква је песма „16:36“. У њој се такође појављује већ споменути мотив игле, али овај пут у негацији. „Човек без игле“ бива подучаван како да држи плочу, скроји прстење, везује ниске бисера. Овај ембрион развоја завршава се коментаром како ће можда нешто од тих радњи затребати. Овај својеврстан песнички заувар остаје необјашњен, а кондензована лирска ситуација својом сведеношћу мами на нова читања. Ум за морем, смрт за вратом се тако може читати и као један крипто-Bildung поетски наратив.

Огњенова поетска ситничарница може се повезати и са Шејкином иконографијом ђубришта. У песми „узорци кошнице“8) можемо приметити мртве трешње, напукле наранџе, истрошене батерије ААА, разбијене љуске од јајета, а у песми „23:37“ између осталог – даљинске управљаче заједно са теглама са црним медом. Поетика секнд-хенда такође учествује у барокном светоназору збирке. Ако се вратимо накратко на еколошку могућност тумачења Огњенових стихова, можемо приметити да су управо остаци оно што је носилац поетског језгра. У океану смећа лепота света опстаје у сликама вишка – у деловима тог (опет непрегледног) вишка крије се једна могућа лепота која у простору узнемирујућег (али и непоходног) урбанитета може представљати привремено уточиште. Повод за песнички имагинаријум нису само апстрактни океани као непресушно поприште рефлексија о припадању и пролазности, већ и оно што океан собом носи. Разбокореност предметости – поетика каталога, али и једно „контролисано претеривање“ поцртавају непролазно у пролазном и истичу већ споменуту сетну атмосферу збирке.

Микроскопија свакодневице и немирење са њом воде нас у трагања за још неким питањима. Једно од њих представљало би ситуирање субјекта у односу на сопствену предисторију. У самој средини збирке, три песме творе својевсрсни циклус – „велтшмрц“, „73′ без наслова“ и „73′ без наслова на улици“. О овим песмама и везама између њих свакако ваља написати засебан рад, међутим, овом приликом ћу истаћи да сам запазио у њима неколико маркантних детаља који донекле одударају од описане поетике збирке. Пре свега – да ли је лирски субјекат ових песама исти као лирски субјекат остатка збирке? Ако јесте – откуд сад окрет и ка родним питањима? Шта значи мистериозни приказ вајара из песме „73′ без наслова“ који као да је изашао из плашта Држићевог Негроманта из првог пролога Дунда Мароја – „мрвљену циглу меша са глином / и прави разбијене шупље планете / у чије утробе сакрива материце / полива их растопљеним стаклом и брзо гура у фрижидер / да све засводи.“ Дакле, иако тај моменат није пресудан, можемо говорити и о дискурсу фантастике у Огњеновој збирци.

Распон света Огњенове збирке сместио се између две крајности – између пута „тишмастом аутострадом“ у првој и разочараности у сопствено стваралаштво у последњој песми „мислиш, тако изгледа победа / кад оно / празна каписла / пуца као петарда. У том распону имамо још једно подвојавање. Оно се креће од демијурга-вајара до даждевњака који миле на послепотопском архипелагу. Барокна географија немирења – поновно успостваљање координата душе део је раскршћа споменутих крајности. Магистралног пута нема – читалац бира сопствене путеве, сопствене Океане, недефинисана асоцијативно-емоционална мноштва. Све може бити Океан. Ми само тумарамо. Животно и читалачки.

Огњена познајем. И сад га познајем мало боље него раније. Надам се да ће нас обрадовати још неким изненађењем. Ово прво је било више него обећавајуће.

Аутор: Урош Ђурковић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Ступивши у контакт са Књижевном групом 90+ из Хрватске, Огњен је организовао вероватно најбољи број Весне. У свом 15. издању Весна је направила пресек нових књижевних група из региона – били су присутни аутори из Хрватске (90+), Црне Горе (аутори окупљени око КИЦ-а „Будо Томовић“), Србије (Књижевни дужници), а представљен је и пресек стваралаштва младих аутора из Македоније. Многи представљају заиста свеже гласове који обећавају. Време ће показати да ли сам у праву.
2 Огњен Аксентијевић, „Конституисање роуд-романа као поджанра у савременој српској књижевности“, Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, Књ. 12 (2017), стр. 415-424.
3 Какав наслов! Иначе, занимљива је Огњенова стратегија давања наслова појединачним песмама збирке. Они готово увек функционишу не као израз какве „сржи“ песме – као тематска жижа, већ пре као провокација, додатак за неко друго могуће читање („краљевство за коња!“, „деметрин“, „дивац“, „случај колере“, „улица мандељштам“), или као аутоиронијси одмак („велтшмрц“).
4 Гастон Башлар, Поетика простора, Градац, Чачак, 2005, стр. 57.
5 Уз читање препоручујем и музичку пратњу: https://www.youtube.com/watch?v=t_qcCYUZ3YA (Луна – Океан)
6 Иначе, занимљиво је да се у збирци доследно не појављују велика слова. Питање је да ли из какве стилско-визуелно-необавезне елеганције, или (и) из дубљих поетичких разлога (као код Сарамага)? Питаћу Огњена. Међутим постоје и три изузетка – први је песма „магарац са шаргарепом“, други „као за Ротка црвена“, трећи – „еспирандо“.
7 Ову тезу, између осталог, илуструју почетни стихови песме „велтшмрц“: „имам једну танку покожицу преко прстију / јуче сам је ноктима лако подерао / па се распао ко обешрафљено дрво на концима.“
8 Осим кошнице као природног колективитета, још неки обрасци који надилазе субјекта и граде његов поетски и идентитетски статус могу се сагледати кроз: океан/море – град  – домовину – породицу. Питање (недостатка) припадности и места осетљивог бића у неосетљивом свету може бити пресудно за разумевање читаве збирке.
Scroll To Top