Бабе и жабе

Сунчеви зраци провлачили су своје злаћане прсте кроз бујне крошње дрвећа. Сваки листић пресијавао се и лагано подрхтавао на свежем поветарцу. Поток је бучно шумио и на свом путу миловао беличасте облутке који су се назирали са бистрог дна. Миомирисно цвеће надвијало се над њим и огледало своје главице у воденом зрцалу. Умилни цвркут птица мешао се са шумом потока и својим појем славио природу у њеној величанственој лепоти. У даљини се белео снежни Олимп.

– Опет те крештаве птичурине! Глава ми пуца. Богови мора да су били у трансу кад су им дали тај „дар“ певања. Какав дар, то је чист апарат присиле над онима што би да искулирају након жешће добре ноћи. Ја им не откидам баш на то „појање“, али, ух, глава ме откида. Чини ми се да ме и рогови боле.

Пробуђен из подневне дремке, такорећи насилно отргнут од сна, сатир се озлојеђено чешкао по роговима и гладио разбарушену брадицу. Добра је била ноћас журка код Диониса, вино – никад боље. Оно, јесте да га и сад „ради“, мозак му је као самлевен и хоће да експлодира у тешкој, мутној лобањи, једва гледа на очи закрвављене од црвеног нектара. Али не жали ни тренутка. А тек оргије… Оне нимфе нису га штеделе. А ни он њих, хе, хе. Па са по две одједном. И то је хтео да проба, што да не, мало напорно, али исплати се. Страва трип. И тај Дионис, баш је лафчина. Он зна да живи. Боговски, наравно. Ми који нисмо та елита морамо да искористимо сваки трен. Нема заустављања, нема освртања, стајања у месту и губљења времена. Живот је један и треба га трошити до максимума. У пуној брзини. Не треба праштати ничему што налети на том путу. То јест, ниједној. Као и сваки сатир, био је слаб на лепе нимфе. Како би их спазио док се одмарају у сеновитом хладу, плету своје дуге косе, прскају се на води језера и потока, очи би му се зацаклиле и знао је да једна од њих мора ускоро бити његова. Није увек из прве добијао то што је хтео, али на крају би му попустиле. Јесте, лагао их је, измишљао, причао им то што желе да чују, али циљ не бира средства. Шта је живот сатира ако не безгранично препуштање сладострасти и свим телесним уживањима. Његов огромни либидо било је оно што га је водило, управљало, одређивало поступке и давало им смисао. Сејао је децу, бар за једно је сигурно знао, али то су били само колатерални нуспроизводи његових чулних задовољстава. Није га то ни најмање спутавало. Вино, нимфе и она мирисна трава што би је палили у славу богова а која би му узвитлала сва чула, па би био још махнитији и орнији за провод, било је све за шта је вредело постојати на овом свету. И мало поезије. Сатир је од једног путујућег аеда спознао моћ стиха, могућност да излије понешто од свог бића у његов калуп, да би сам себе глорификовао. Евентуално би у стихове преточио и неки мрачни моменат, јер било је ту и тамо и таквих и тако га се ослободио. Понекад би се заплео у својим лажима, па му је то остављало гадан окус у устима, и негде у дубини, али брзо би се изборио са то мало унутрашњег пакла и залечивао се у ходу. И шта лажи, то је више била његова вечито распаљена машта, оно што би он желео да буде, па је и бивало, за њега. Бар је према себи увек био искрен. Други су то мало друкчије видели и тумачили, али он није много марио за друге, ни за њихове похвале ни критике.

Nymphs and Satyrs c.1840 George Frederic Watts 1817-1904

– Шта има, брате мој, видим, још се ниси опоравио од синоћ. А јесмо се убили.

У сусрет му је прилазио други сатир, стари познаник и ноћашњи садруг у баханалијама. Њега мамурлук није тако мучио и изгледа да је био оран за препричавање детаља заједничког уживања. Но, нашег сатира то није занимало, то је сад било иза њега, и да му није било ове главобоље, већ би био спреман за нови лов на брза задовољства. А чинило му се да и она јењава, посустаје, па је охрабрен предложио другару шетњу, надајући се да ће га то додатно разбистрити. Показало се да је био у праву. Како се дан ближио смирају, осетио се као нов, препорођен. Подносио је некако торокање овог другог, који није затварао уста, док се нису приближили једној стеновитој ували, одакле је допирао добро познат бисерни смех. Обојицом је прострујало нешто као топло голицање. Заклоњени жбуњем, пришли су ближе и угледали  увек очаравајући призор: нимфе су седеле на разбацаним стенама, ћаскале, певушиле и пљускале по води својим разголићеним снежнобелим ногама. Сатири су с напором савлађивали узбуђење које их је обузимало. Нису хтели да им открију своје присуство, знали су да је то моменат кад би се, на знак да их неко посматра, нимфе распршиле и ускратиле им могућност бар да их гледају у тако опуштеном издању. Постојала су нека правила игре завођења и освајања, један на један. Осим у оним, посебним ноћима „маније“. Већину девојака су и знали. Док су их тако посматрали из прикрајка, нашем сатиру поглед је привукла једна нимфа која је стајала подаље од осталих, осамљено, повијена над водом и сва као предана ишчекивању нечег само њој сазнатљивог. Није била нарочито лепа као остале, имала је неке огромне очи попут двеју суза које само што се нису откотрљале. Дуга светла коса благо је уоквиривала лице на којем је сета оставила своју сенку. Обично га тако нешто није привлачило, бежао је од туге и своје и туђе што даље, али некако, та необична појава заинтригирала је сатира.

– Ко ли је она тамо над водом, не сећам се да сам је раније виђао?

– А, то је Ехо. Она је планинска нимфа, а сиђе тако понекад ниже, на воду. Чудна је, на своју руку, једна од оних што никоме не дају. Ја бих рекао душевно поремећена сунчица, ако ме капираш. Кажу да се била заљубила у неког лика Нарциса, па ју је овај откачио, и отада је још већа лујка. А има и неки поремећај говора, не прича ништа сама, само понавља оно што други кажу. Језиво. Мора да ју је зато тај Нарцис и шутнуо, а и није нека риба, реално. Мада, тек за њега сам чуо да је био уврнут, као заљубио се у самог себе, тј. у свој одраз на води и увенуо од чежње за собом. Пази који болесник мораш да будеш па да се тако истрипујеш! Жешћа онанија. Она ваљда и сад пати за њим, и чека да јој се јави из воде, шта ли. Туга, брате.

Waterhouse Hylas and the Nymphs, Manchester Art Gallery 1896.

Наш сатир није се баш много „ложио“ на такве тужне животне приче, али сматрао је да има жицу за оно друкчије, што одступа од уобичајеног, типичног. И волео је све да проба. Тако је и сад прорадио у њему црв неке врсте изазова. Био је са толико нимфи, изазовних, веселих, раскалашних, насмејаних… Како би било да „проба“ ову са, како оно кажу, „тугом у очима“. Нема он никакву намеру да ту жалост одагна из њих, није је он ту ни усадио, а и да јесте, свако нека решава своје проблеме. Нити би се ту нешто дуго задржавао. Али зашто не би покушао, нема шта да изгуби. А  кад би је можда добио, ко зна са колико би му се нагомилане а неиживљене страсти препустила, шта би му све дозволила кад једном буде у његовој власти… Од те помисли узбуркала му се и онако врела крв. Решио је да јој приђе.

Кренуо је са уобичајеном тактиком, ласкањем. То код свих жена пролази, а ваљда је и ова само жена. Пришао јој је нехајно, једног предвечерја, док је као и обично, седела занета над водом.

– Хеј, свиђа ми се твоје држање. Јеси ли сигурна да си нимфа, а не богиња?

– Богиња, поновила је смушена Ехо.

– Шта, нису ти то никад рекли? Али свакако су ти рекли да си изразито лепа.

– Лепа, опет је одвратила Ехо.

„Ау, брате, ово је баш тежи случај“, помислио је сатир. „Како се уопште прича са овом? Мада, није да је  прича са њом оно што ме занима. Нема везе, ја ћу да говорим све шта ми падне на памет, па можда се на нешто и упеца“. И причао јој је, не очекујући одговор, о себи, о оном што га понекад мучи, о „опијености њеном лепотом“, чак јој је декламовао и своје стихове. И допало му се да га неко тако немо и помно слуша, гледајући га тим великим очима, рекло би се са разумевањем и одобравањем. Иако и даље неповерљиво и уплашено. То га је донекле љутило, није имао стрпљења ни времена да ради на њеној наклоности и поверењу, ионако су му били нужни само за једнократну употребу. Ипак, надао се да ће се ускоро опустити.

А Ехо? Најпре је била зачуђена и није јој било јасно шта тај странац хоће од ње. Сувише дуго забављена својим болом, утонула у њега и одвојена њиме од света као невидљивом копреном, скоро да није била свесна постојања других људи, а камоли вољна да дође у додир са њима. И одједном, овај сатир скачка с ноге на ногу испред ње и говори јој некакве бесмислице. Био је смешан у поређењу са њеним Нарцисом.  Но, мало помало, почело је да јој годи то што чује. Као кад сува земља халапљиво упија и ретке кишне капи. Нарцис јој никад није поклонио ни трунку своје пажње, увек ју је само гонио од себе. А онда је почела пажљивије да слуша сатирове стихове. Нису били нешто дубокоумни, па ни смислени, али назрела је у њима траг онога што је боравило дубоко у њој, што се изливало кроз читаво њено биће да би се задржало и окаменило у очима. Ону исту тугу и усамљеност. Тако јој се бар учинило. То је оно у шта је једино поверовала.

Сатир је већ био на ивици. Отворено јој је говорио о својој жељи, али Ехо на то није реаговала. Борио се са собом да одглуми и даље финоћу, уздржавајући се да каже и покаже шта стварно мисли. На крају крајева, није желео ништа на силу, то није био његов манир, поента и права сласт победе била је у томе да се она сама преда. Но, како је то попуштање текло јако споро, сатир је почео да губи интересовање. Врхунац страсти већ га је прошао, а друге нимфе мамиле су га својим недвосмислено позивајућим осмесима. Много лакши плен. Није ни приметио колико је постао битан за Ехо, колико су његове речи постале морфијум за њен константан бол. Кад је коначно пружила руке према њему, он је већ одлазио својим путем, више се и не осврнувши. Ехо је најпре била у чуду, погођена тим новим одбацивањем, које је продубило стару рану. Напослетку је схватила: и сатир, и Нарцис, све су то само разна лица једног истог бића, оног за којим стално пружа руке у очајној нади, тражећи нежност и блискост, а које јој увек измиче, не дајући јој ништа од себе и остављајући јој само свест о суштинској самоћи. Повукла се дубоко у планине, није више силазила ни на воду да замишља Нарцисов одраз на њој. Престала је и да сања. Ретки путници намерници, додуше, кажу да се кроз планину може још чути њен глас.

А сатир? Држи се и даље Диониса, опојних вина и трава, лови нимфе, пева, лаже, тј. машта. Живи доследним сатирским животом, како друкчије, тако су га богови створили. Нема више жеље за експериментима попут оног са Ехо, а хвала небу, на такве нимфе он и не наилази често на својим путевима. И нема посустајања. А одмориће се – само кад га не буде било.

Ауторка: Сенка Војиновић

Scroll To Top