Апликација Воланд

(О представи Апликација Воланд, режија: Кокан Младеновић)

Молимо вас да НЕ искључите своје телефоне

Тек недавно се вратих позоришту уживо, након покушаја уживања у представама на YouTube-у, у кућној атмосфери. Верујем да већини љубитеља позоришта осећан није био исти као када глумци стоје баш испред вас и обраћају се директно или индиректно вама као појединцу у публици. Ова представа, повратничка, изразила бих се баш тако, управо беше једно гласно и упечатљиво обраћање публици, сваком понаособ. Ово је уједно био и други одлазак у позориште у Тивту, али први пут присуствовање представи Кокана Младеновића у овом приморском граду. „Апликација Воланд“ је у Тивту имала и премијерно приказивања у јулу 2021. године.

Сценографија је врло једноставна, уз то доста мрачна, што у потпуности погодује тематици, јер суштина живота, разоткривање и указивање на грехове не тражи помпу и раскош. Иако сам љубитељ традиционалних изведби, огољеност у неку руку, поједностављивање костима и сцене има задатак да укаже на то да смо већ довољно самоиницијативно окружени луксузом, беспотребним шаренилом и гомилама намештених осмеха, те да огољавање једино најверније може да изнесе саопштавање непријатне истине.

У роману 1999 Пекић наводи, кроз лик Арне, како је први цртеж у пећини заправо праотац свих будућих илузија човека. Од цртежа стижемо до безбројних апликација: face app, chat app, instagram app, new app – и свака од њих затева од модерног човека да буде изузетно аналитичан и свестан чињенице да све оно што види на екрану свог паметног телефона може бити, а врло често и јесте – обмана, варка, другост паралелног онлајн света – цртеж у пећини који, највероватније, не тумачимо баш најбоље. Изгубљени у мноштву апликација, што не бисмо инсталирали још једну? Али овога пута, то ће бити за више сврхе, узвишено уздизање у институцији која представља културу… не, која је срж културе. Апликација Воланд заиста вас чека са QR кодом, који добијате са улазницом. На самом улазу, људи покушавају да инсталирају апликацију, која би требало да води гледаоца кроз представу, као и да га физички анимира, односно задатак публике је да кликће на опције свог екрана, имајући директан утицај на дешавања на сцени. И стога, реченица којом представа почиње: „Молимо вас да НЕ искључујете своје мобилне телефоне“.

Апликација Воланд - плакат представе
Апликација Воланд – плакат представе

На даскама срећемо четири лика: Анђела (Кристина Пајкић), Ђавола (Јелена Илић), Човека (Милош Војновић) и Сујету (Александар Јовановић). Својим представљањем и наступом, највише допадања изазивају сујета и ђаво, мада не заостају ни други, посебно млађа глумица Кристина која белило свог одела и лепршавост коју има и природно и по улози надокнађује оштрим порукама и одлучним експресијама. Повременим гласањем, односнно бирањем опција, гледаоци утичу на ток представе, те на крају бивамо доведено до гласања ко ће да преузме водећу улогу у свету где гласањем побеђује ђаво. А, знате, када ђаво дође по своје, он је прилично крут, неумољив, без шминке, без улепшавања… а дошао је по наше податке. Малобројна публика се узнемирила, када је на великом екрану угледала фотографије из приватног живота неких од људи из публике. Убеђена да ће ускоро уследити ишчитавање порука са телефона, као и приступ другом садржају, атмосфера је постала благо напета. Статистика која је била приказана, наводно, анализом података са телефона свих присутних, указала је на суштинске проблеме савременог друштва који не јењавају, а бивају игнорисани како од државног система, тако често и од обичног човека: педофилија, богаћење преко ноћи на крицима оних који су платили цену туђег луксуза, прећутна забрана слободног одабира сексуалног опредељења… Громогласне опомене глумаца, особито анђела, ледиле су крв у жилама и, упркос осмесима при изласку из дворане, сигурна сам да је свако отишао кући са многобројним питањима.

Овакво продрмавање је неопходно и морало би бити чешће присутно јер човек је тек душа лагана, лако се ушушка у сопствени грех, наслађујући се његовим плодовима, заборављајући да на једном дрвету бивају и труле воћке, осушене, оболеле. Заборавља човек да није сам, да само један човек чини човечанство (Пекић) и да његови поступци итекако утичу на друге, њихове животе, осећања, пут, као и на будућност уопште.

Ауторка: Љиљана Птицина

Scroll To Top