Античко и фолклорно наслеђе у Андрићевом роману “На Дрини ћуприја”

У једном од турских зулума, званом „Данак у крви“ 1516, Мехмед-паша Соколовић је одведен у Једрене. У тексту су описана родитељска довијања да сачувају децу од отмице као што су: „сакривали су децу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу (…)“. Великом везиру Мехмед-паши је у сећању остало мрачно сећање на свој завичај, који ће га навести да учини нешто за свој народ, да бол умине: „Као физичку нелагодност у негде себи црну пругу која с времена на време, за секунду две пресече груди надвоје и заболи силно дечак је понео сећање на то место (…)” Мехмед-паша се сећа пред старост свога села и одлучује да му подари оно што му је одувек било потребно – мост. Добија га на тежак начин, то укључује иживљавање над рајом, тежак физички рад без икакве надокнаде и тако даље. Али, мост бива завршен, леп и неосетљив на време које протиче и бива понос Вишеграда, па и целе Босне. Грађење моста је трајало пет година, и за њу су везане разне приче које су претворене у легенду о грађењу моста.

Марко Краљевић или Алија Ђерзелез

Деца су убеђена да су улубине на мосту настале од копита коња натприродне величине, ти трагови, наравно, припадају коњу највећег епског јунака, да ли српске, да ли турске, јуначке традиције: „за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Краљевић Марко тамновао горе у Старом граду па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит’ је могао бити (јер откуд влаху и копилану таква сила и такав коњ!), него Ђерзелез Алија, на својој крилатој бедевији, који је као што је познато презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће. Они се о томе и не препиру, јер је свако убеђен у тачност свога веровања. И нема примера да је икад ико успео да кога разувери или да је ко променио своје мишљење.“

Црни Арапин

У свити градитеља моста, налази се један млади Црнац, који је само епизодни јунак: „Његов помоћник је био Црнац, прави Црнац, весео млад човек кога је цела варош и сав онај раденички свет звао Арапином.“ На босанском поднебљу су Црнци ретки, па је том народу логично да је он лично Црни Арапин, јунак епских народних песама. Нажалост, он трагчно страда, пада тешка грађа на њега и умире на месту. Остало је у веровању, и у игри дечака, ишчекивање да ће Арапин изаћи из „капије“: „Он у њиховим сновима и надлагавањима игра велику улогу. Коме се он јави тај мора да умре. Ниједно дете га још није видело, јер деца не умиру.“

Радисав и вила бродарица

Да би се грађевина изградила, некада се веровало да мора да се принесе крвна жртва боговима, вилама, демонима. Агамемнон је жртвовао своју кћерку Ифигенију боговима зарад повољног ветра, јер је била потребна жртва принцезе девице. Словенски народи су веровали у виле бродарице које не дозвољавају да се њихова река, њихово станиште, укроти. Виле су ноћу рушиле оно што је дању саграђено, слично као што је Пенелопа ноћу парала мртвачки покров за свога свекра, који је дању ткала, наравно, друга је улога тога ткања. Људи су вилама приносили крвну жртву за своје грађење, и то су у овом случају били близанци Стоја и Остоја. У фабули овога романа, није била потребна крвна жртва, али су се поклопили догађаји. Наиме, сељак Радисав са Уништа, уз помоћ једног сељака Јована, рушио је ноћу грађење, па се народ сетио виле и потребне крвне жртве. Турци у то нису веровали, али су безобзирне касабалије извеле ружну шалу са младом Илинком којој су умрла деца и сахрањена без њеног знања, и рекле су јој да су јој деца жртвована вили. Радисав је ухваћен, мучен и набијен на колац, према турском обичају. Тајно је сахрањен и верује се да јака бела светлост ноћу осветљава његов гроб између Велике и Мале Госпојине. Остало је веровање да су га удавили „свиленим конопцима, јер једино против свиле његова амајлија није помагала.“. Присутан је поступак дехероизације који је присутан у књижевности још из антике, који Андрић користи у приповеци „Пут Алије Ђерзелеза“. Од хероја који је ометао градњу моста, која доноси само несрећу раји и поред добре намере великог везира, очекује се, барем испрва, да је стасит, да хода сигурно иако му је на леђима колац. Овај наш херој хода погнуто, саплићући се, а нико није знао да су му ишчупани нокти на ногама и да испод тешког гуња има отисак од врелих верига: „Сви су били изненађени бедним и никаквим изгледом тога човека кога су они посве другачије замишљали.“

Лијепа Фата Авдагина и мотив уклете лепоте

Андрић је писац са великим даром у описивању лепоте, познате су многе његове приповетке у којима су протагонисти лепотице, као и оне где су оне епизодне јунакиње, а опет јако упечатљиве. Приповедач описује портрет младе даме, Фатиме кћи Авдагине из Вељег Луга, која осим изузетне лепоте има и мудрост и оштар језик. Фата је поносита и недостижна свим младићима, одбија сваку брачну понуду коју добија. Један неустрашиви младић, Наилбег из Незука, кроз шалу јој обећава просидбу, да би га она одбила речима: „Када Вељи Луг у Незуке сађе“. Тиме пред народом даје реч да се никада неће удати за њега. Фатин отац уговара са Наилбеговим оцем њихово венчање, а она нема избора другог него да се повинује његовој жељи. Зна да не може против очеве речи, али ни да не може да погази своју. Док је поворка прелазила преко моста, она је скочила у Дрину и тиме одржала своју реч. Остварује се античка идеја да изузетна бића имају изузетну судбину, која је неретко трагична. У антици је манифестована кроз љутњу богова који из љубоморе кажњавају смртне, мотив који је сачуван и у фолклору других народа, само не у тако конкретном облику. Фата страда са своје охолости, хибриса: „Остала је само песма о девојци која лепотом и мудрошћу сја изнад свега, као да је непролазна.“

Испраћај у аустријску војску – Брисеида и оплакивање Патрокла

Вишеградски младићи нису никако желели да иду у војску, ни кад је Султан увео први низам, па ни педесет година након тога, јер „нису хтели да обуку каурско одело и да мећу на себе каише који су се укрштали на грудима и тако стварали мрски симбол крста. А сада су морали да обуку исто то омражено „тијесно одијело“ и то још у служби туђег цара друге вере.“ Нова власт је наредила регрутацију у Босни, те је слала прве регруте. На испраћају су њихове, мајке, сестре, супруге горко плакале и поред тешења жандарма да не иду на стрељање, већ на служење војног рока који траје две године. У следећим редовима може се препознати мотив из „Илијаде“ у којој Брисеида оплакује мртвог Патрокла, док остале девојке не пачу због њега, већ у њену тугу утапају своју: „И ту је било много жена које су све одреда плакале, иако нису имале никог свога међу овима који одлазе. Јер, свака има понешто због чега може увек да заплаче, а најслађе се плаче поводом туђе жалости.“

Милан Гласинчанин и пакт са Ђаволом

Приповедач читаоце упознаје са јунаком Миланом Гласинчанином речима „старији га заборављају, младеж га се не сећа, странци га не познају“. То је сенка од човека која хода као да месечари. Износи се кратка његова биографија и део прошлости, за који се не зна тачно да и је легенда или стварност колико фантастично звучи, који га је довео до стања у каквом јесте. Наиме, у касабу је дошао странац за којег се не каже ни ко је, којег је порекла, који Милану предлаже да иду на ћуприју да играју карте, а Милан је био старствени играч. Како игра тече, тако младић губи, и да би наставио партију, странац предлаже прво да младић оде кући по још новаца, па да уложи новац, стоку, њиву. Младићу, када изгуби све, странац предлаже ултиматум, ако добије, све је његово, а ако изгуби, скаче у Дрину. Ова сцена је конструисана поступком који се зове пакт са ђаволом. Приповедач чак и експлицитно наводи да се чак и Гласинчанину чини да то није човек него Сатана лично: „Очекивао је да ће угледати сатанско лице са искеженим зубима и са очима као жеравица, али напротив, пред њим је стално стајао странчев обични лик, са напрегнутим изразом човека који ради свој свакидашњи посао, који жури да сврши што је започео и коме и самом није лако и пријатно.“ Присутна је линија хуманизованог зла, линија која почиње од рационализма и просветитељства. Ђаво нема обличје демона, већ обичног човека, ћифте и трговца. Такав је ђаво код Гогоља, код Достојевског у „Браћи Карамазовима“. Младић је изгубио све, и имао је да скочи са моста, да га, према фолклорном обрасцу, нису спасили први петлови. Странац је нестао као „мехур од сапунице“. Пошто је Сатана у овој слици хуманизован, није јасно да ли се ради о демону или човеку, а највероватније је био човек, можемо да претпоставимо да није побегао од петлова, већ, можда, од полиције. Било како било, Милан Гласинчанин никад више није волео коцку, али није ни био онај исти, обични младић, већ успомена на њега.

То су мотиви који су издвојени као фолклорни, мада их има више, ово су они најупечатљивији. Присутна је имагологија, традиционална слика Јевреја као трговаца, среброљубаца, обичаји који су проткани не јењавају ни под окупацијом од стране Аустрије, чак се и мешају две традиције и прилагођавају једна другој. Андрић је, не треба то ни посебно истицати, брижљиво ткао композицију овог дела у коју је пажљиво уметао обичаје Турака, Срба и Јевреја који су јунаци овога дела.

Ауторка: Тања Миленковић 

Scroll To Top