У женском кључу Надежде Чачинович, термин анхедонија дословно значи страх од ужитка. Обично и не врло често, термин се употребљава у ужем клиничком смислу у вези са потешкоћама са оргазмом, а понегдје на нови, помодан начин, као варијанта тзв. Stendhala болести од које обољевају туристи кад су превише и пребрзо (са снажном концентрацијом на једном простору) изложени љепотама. Анхедонија је малаксалост, вртоглавица на ивици живота за који у тренутку видимо да се може одвијати на превише пожељан и пожудан начин. Отприлике, пандан јој је осјећај који имамо када нас нешто добро, изненада удари по глави па не знамо шта ћемо с њим. И тада смо склони да кажемо: Ово је превише добро да би било истинито! Као да се штитимо од доброг или лијепог или смо генерално научени да функционишемо само у животним невољама. Проблем је дубље природе.
На први поглед, ужитак је најпоузданије и најчулније искуство које се непосредно доживљава и не може се одглумити (не барем себи). Откуда онда тако снажна потреба (најчешће код жене) да одглуми оргазам (најчешће мушкарцу до којег јој је стало)? У двадесетом вијеку је тзв. сексуална револуција довела и до тога да су се жене почеле осјећати кривима што не доживљавају оргазме: страх од ужитка је могао претпоставити и позадински страх од губитка контроле над властитим тијелом у тренутку пожуде, те га тако учинити објектом. Дакле, неминовно је успостављање поновне опозиције на линији чула-разум и субјекат-објекат. И још комплекснија: активност-пасивност.
Наиме, архетипском матрицом која је кодирана у многим културама а њен савршен образац налазимо у готово свим свјетским бајкама гласи: жена је пасивна чуварка огњишта или пак принцеза у зачараном дворцу која пасивно чека принца ослободиоца и његов пољубац. Таман посла да она прва пољуби њега (sic!).
Потреба да се оргазам (уколико до њега не дође спонтаним, природним путем) одглуми, у директној је спрези са пасивним наслеђем жене: уколико би она доживјела клиторални оргазам (kungulingus или самозадовољење), то би аутоматски значило да јој мушкарац, тј. фалус није потребан. Губитак кодираног ослонца је изгубљен, жена је прекршила архетипско правило и настаје проблем. Зар у том случају није лакше избјећи га једним тренутком савршене глуме? Уосталом, приношење једне такве жртве, жени није никаква непознаница, судећи по текстовима Вилијема Ектона и Смит Плата. Наиме, Ектон у чувеним есејима о мушкој жељи: Функције и поремећаји репродуктивних органа у дјетињству, младости и зрелом добу, посвећује овом питању фантастичних неколико редака: ,,Рекао бих да највећем броју жена (на срећу по друштво!) не дојађује никакав сексуални осјећај. Многе међу најбољим мајкама, супругама и управитељицама домаћинства, не знају пуно о сексуалним односима и безбрижно без њих живе. Љубав према дому, дјеци и дужностима у кући једине су страсти које имају. Опште је правило да једна скромна жена ријетко жуди за било каквим сексуалним задовољењем. Она се препушта загрљајима свога мужа, али то поглавито чини да би њега задовољила и да је лишена жеље за материнством, она би далеко више вољела да је он свог присуства поштеди.” Штавише, иако је сваки сексуални позив увреда части скромних жена, Плат их позива да понекад жртвују властито здравље зарад својих биолошки увијек потенцијално незајажљивих мужева. С друге стране, Р. Џ. Калвервел у својој студији Порнеопатологија износи очигледно контрадикторну тезу о ,,чедности као најљепшем украсу који жена посједује”, а о чему ,,истински свједочи биједа хистерије и других нервних поремећаја који обузимају младе и старије дјевице у свакој породици, стварајући тако големог непријатеља породичној срећи.”
Ооопс! Скромна или хистерична? На (не)срећу по друштво, жена је ипак социјална конструкција.
Ауторка: Катарина Сарић