Андреја Каргачин: Слобода захтева дисциплину

Андреја Каргачин је уметница перформанса, концептуална уметница, позоришна ауторка и извођачица рођена 15. јула 1999. у Новом Саду. На завршној је години студија позоришне и радио режије на Факултету драмских уметности у Београду. Завршила је средњу Балетску школу у Новом Саду. У перформансу се образовала под менторством института Абрамовић, dua VestandPage и култне латиноамеричке трупе LaPochaNostra. Ауторски рад је на независној сцени је започела са шеснаест година, потписује десетак кореографских минијатура, соло и групних радова, као и режију две представе  („Бруклин и мачке у контејнерима” по тексту Виде Давидовић, Битеф театар 2021; „Баден-баденска лекција о сагласности” по тексту Бертолда Брехта, изведене у Народном позоришту у Београду у оквиру испита треће године позоришне режије). Интересовање за перформанс и екстремније изразе уметности које се баве телом развила је са осамнаест година. Од септембра 2019. до јануара 2020. године радила је као извођачица на ретроспективној изложби Марине Абрамовић „Чистач”.  Учесница Венецијанске недеље перформанс арта са ауторским радом „Соната за виолину и кукурузе оп. 1946” била је 2020. године. Најмлађа је учесница у историји Венецијанске недеље перформанса, и једна од петоро уметника са Балкана. Бави се писањем, ентузијасткиња је за whodunit литературу, пише и поезију. 2017. је издала роман „Акваријум” у издавачкој кући Лагуна, са жељом да деца њених година добију домаћу криминалистичку литературу са прикладно крвавим детаљима. У својим радовима бави се историјом и хистеријом. У слободно време је кустоскиња и глумица, антифашисткиња и активисткиња за ментално здравље. Учи да свира клавир.

До своје 22. године остварила си многе успехе. Штавише, једна си од најактивнијих младих људи данашњице. Почнимо од твојих првих интересовања, попут балета. Шта те је балет научио? У тим годинама образовања, шта је то чега се сећаш, било позитивно или негативно?

Мислим да тек сада могу да видим да позитивне стране мог балетског образовања далеко надјачавају негативне. Дакле, и поред проблема у исхрани, вишка кривице и срамоте везане за тело, генералног везивања моралног за физичко и опште патологије савршенства, балет је неизоставан део мог живота. Научио ме је пре свега дисциплини, посвећености, раду, трпљењу, понизности пред самом уметношћу. Балет је увек већи од човека, и то је оно што свако ко се са њим сусретне мора да научи. Донео ми је контролу над телом која ми је неопходна. Донео ми је невероватне пријатеље без којих мој живот не би био исти. Научио ме је цео један језик. Научио ме је ходам усправно и одмах препознам такт три четвртине. И најзад, показао ми је да имам јаку ауторску црту која се не задовољава тиме да будем само извођачица, као и да имам потребу за експерименталношћу коју балет, пре свега класичан балет, не трпи. Плес, савремени плес, покрет у најширем смислу је нешто што ме не напушта, а тело је оно чиме се непрекидно бавим.

Соната за виолину и кукурузе Оп. 1946 (Венеција 2020)
Соната за виолину и кукурузе Оп. 1946 (Венеција 2020)

Бавиш се перформансом, али и позоришном режијом. Са овим искуством, на који начин сада перципираш тело? Колико је тело у савременој култури и уметности заступљено и на шта бисмо сви требали да обратимо пажњу када је тело у питању?

Можда не делује тако, али перформанс и позориште су приличне супротности. Уметник перформанса и редитељ су такође врло супротна становишта. Сигурна сам да се неке моје колеге и колегинице не слажу, али ја правим стриктну разлику између позоришта и уметности перфроманса. Позориште се суштински заснива на мимезису, перформанс је аутономна грана уметности која се радикално противи мимезису. Редитељ је особа која воајеристички управља туђим телима, уметник перформанса на себи и кроз себе врши измену стварности. Ја немам заправо никакав конфликт између та два приступа уметности, надопуњују се и спаја их императив поштовања према свом и туђем телу. Оно што сам научила и што ми је важно и сматрам да би и другима могло бити важно јесте чињеница да треба да имамо свест о томе да тело никада није неутрално. Тело је аутономно, зависно од гравитације, женско, бирачко, здраво, болесно, црно, бело, политичко, трансродно, одрасло, покретно, непокретно, потчињено, овлашћено, јавно, приватно, извођачко. Тело  је наш положај у друштву и оквир нашег постојања, не мислим ни на какву езотерију, мислим врло буквално. Окружена сам уметницима који се баве телом на најразличитије начине, сви се ваљда на неки начин баве телом, сви, нажалост или срећу, имамо тело, тако да садржаја и инспирације увек има.

Андреја Каргачин. Аутопсија Дороти Б 2018 (фото: Александар Рамадановић)
Андреја Каргачин. Аутопсија Дороти Б 2018 (фото: Александар Рамадановић)

Радила си на пројекту Марине Абрамовић. Верујем да је то искуство посебно. Реци ми, шта је оно чега се највише сећаш из тог периода? Имаш ли у плану неке сличне пројекте и сама да спроведеш?

Имам сложен однос са ликом и делом Марине Абрамовић, у који сада нећу да улазим. Оно што је сигурно јесте да су њени радови, поготово рани радови, врхунски пример уметности перформанса. Абрамовић је стварно много учинила за афирмацију перформанса као медија и на томе јој морамо бити захвални. Истовремено њено име за уметницу са југословенских простора, као што сам ја, јесте и терет. Најважније што сам научила од ње је да је човек способан за далеко више него што може да претпостави, да слобода захтева дисциплину, јер живот без дисциплине је ропство афеката. Научила сам и да је перформанс уметност протеста и да огроман его и љубав према скандалу могу прилично да обесмисле човека. Све у свему, мој живот је обликован Марином Абрамовић и то је околност коју прихватам.

Људи које сам упознала преко изложбе су сада моји најближи пријатељи, и у Београду, а и широм света. Мислим да имам пријатеље на сваком континенту осим Антарктика и вероватно у свакој Европској држави!

Што се тиче мог планирања, своје ауторске перформансе сам радила и радићу, пре и после и независно од Абрамовић. Тренутно се спремам за резиденцијални програм у Италији, и још неколико сличних подухвата, али пошто све увек виси у ваздуху због природних катастрофа и људске глупости не бих говорила пре него што се догоди. Појавила ми се и жеља да организујем догађај изложбеног типа, некакав фестивал дуготрајних перформанса, и радим на томе, па ће се, надам се, нешто и догодити. Има стварно феноменалних уметника у Србији које треба видети и желела бих да упознам нове људе са перформансом.

Разговор водила: Горица Радмиловић

Scroll To Top