Фарго и други талас феминизма

Другу сезону серије Фарго поред постреволуционарне кризе, постмодернистичког става према свету, америчког индијанског покрета, одликује и други талас феминизма – започетог у Америци, Великој Британији и Немачкој у касним шездесетим годинама прошлог века. Већина женских ликова (ако не и сви) су приказани као веродостојни представници овог покрета, што и није велико изненађење, ако узмемо у обзир да је сценариста ове сезоне, Ноа Хавли, син познате феминисткиње Лоуисе Армстронг.

Покретач ланца убистава који броји преко 60 жртава је, поред најмлађег Гертхарта, Пеги Блумквист, неостварена жена месара која покренута неописивом жељом за животним испуњењем постаје једна од најсимпатичнијих социопата виђених на телевизијским екранима. Време дешавања (седамдесете године прошлог века), место дешавања (САД) и сама дешавања нас неминовно повезују са другим таласом феминизма.  Њиме се афирмише мишљење да друштвена неједнакост полова није ограничена искључиво друштвеним уређењима, већ да је проузрокована сакривеним, суптилним, невидљивим патријархатом који чине жену покореном. Један од начина борбе је увођење репродуктивних права – контрацепције и абортуса. Пеги је, као и у свему осталом, била искључива и доследна крајностима, па је, како сазнајемо у првој епизоди, користила стару, проверену контрацептивну технику – апстиненцију.

Ед је у тој ситуацији немоћан, једини његов покушај надигравања сопствене жене је стидљиво истицање чињенице да постоји само један начин да се направи дете. Покушај неуспео – Пеги не успева да се присети онога што већ зна. Оно што успева јесте да на самом почетку однесе симболичку победу над Едом. На његовој столици у трпезарији слаже часописе, основу њеног музеја прошлости. Уколико их помери нарушиће сопствену концепцију пута заснованог на старим начелима. Како Ед седа на другу столицу, ниже постављену, а не на своју патријархатом одређену као врховну, тако несвесно предаје палицу њој, која ће даље водити “тим” до циља.

Међутим, на циљ стиже само она, без Еда, са полицајцем Луом у колима на путу ка крају. Напомена: крај није жељена Калифорнија, већ затвор. У тим колима сведочимо рекапитулацији женског принципа свих десет епизода друге сезоне. Лу сада мртвог Еда представља као жртву, хероја, привилегованог Сизифа који је био руковођен искључиво жељом да сачува своју породицу, док је Пеги сумирала феминистичку расправу Бети Фридан и њене књиге “Женска мистика”. Од Пеги нам остаје фрустрација и бес због немогућности да има све и због кривице коју носи и коју јој свет намеће. Да би се та фрустрација још једном оправдала, ми чујемо Луов глас: “Људи су мртви, Пеги.” На тај начин нам остаје да уочимо минорност унутрашње и спољашње борбе једне жене да буде неко, а да епске подухвате мушког рода величамо као вредне.

Сасвим је очекивано да ће многи сматрати да је деловање свих женских ликова овог серијала беспотребно, пропагандно и преувеличано, јер је, је ли, и сам феминизам такав. Рећи ћу само да деловање више није било питање избора. Џон Берџеров став да „Мушкарци чине, жене се појављују“ није више на снази. Није на снази јер снаге више нема. Пегин вереник умире у рату (сазнајемо из избрисане сцене). Ото умире, Флојд мора да преузме врховно место мафијашке породице. Симона на своје начине влада својим животом јер је Дод, њен отац, насилник и по свој прилици силоватељ сопствене ћерке. Бетси са друге стране и смртно болесна проналази кључне трагове, увиђа праву истину пре свих и тако омогућава Луу да уопште настави истрагу.

Пеги својим феминистичким ставом крчи пут постмодернистичком јунаку који верује да је живот путовање. Није битно где се путује јер је Lifespring само изговор, замишљени идеал спасалачке природе. Није битно са ким се путује јер Ед није њена права љубав, већ једна врста случајне подршке. За Пеги је битно кретати се и постати неко. Да ли је у томе успела можемо видети (са изузецима) погледавши се у огледало. Само треба пазити да није искривљено.

Ауторка: Мина Кулић

Scroll To Top