Активан и пасиван принцип

Код већине животињских врста, нарочито код птица и сисара, мужјак се намеће женки. Она је према њему често равнодушна, или му пак пружа отпор. Изазива га само у вријеме парења. У једном или другом случају, било да се понаша изазивачки или помирљиво, чињеница је да је он узима а она је узета. Тако је у природи, али чини се и у друштвеним заједницама које као вјештачки створене творевине, не би требало да имитирају природне, тј. биолошке нагоне. Откуд онда чувено завјетно питање које изговара матичар свечаним тоном или пак свештеник громогласно и налик пријетњи: Узимаш ли за жену ту и ту, у том и том? И да. Још чувенији одговор: Ја сам сада у-дата.

Другим ријечима, нијесам више своја, дата сам некоме (на чување, одржавање, у закуп, посјед…) што ће рећи да прећутно пристајем на непокретност (дијелом покућства, тј. непокретне имовине), односно пасивност. Узимање и узетост, као будући антиномични пар (док нас смрт не растави), ријечи су које често имају врло прецизно значење: било зато што посједује за то подесне унутрашње органе, било зато што је јачи, мужјак у чину спаривања зграби женку и учини је непокретном. Он је, дакле, активан приликом парења. Штавише, код многих инсеката, птица и сисара, он продире у њу. Тако, она изгледа као силована унутрашњост, мада, у контексту борбе за опстанак и одржања врсте, овај чин не представља (иако на то личи) насиље, (врста би нестала уколико би нестало спајање овулума и сперматозоида).

Извор: zoebuckman.com

Надаље, женка у себе затвара јаје да би га заштитила, а тијелом га (које је заклон овулуму) исто тако брани од оплођивачке активности мужјака. Дакле, порука је јасна: постоји отпор који ваља сломити. И мужјак се, сламајући га, остварује као активитет. Његова доминација је (врло сликовито и транспарентно) изражена већ кроз сам положај приликом парења. Наиме, код готово свих животиња мужјак је изнад женке. А сам орган којим се он служи, без сумње је материјалан и открива се у свом активном и виталном аспекту: то је оруђе. Са органом женке је посве другачије – он је непокретна плодница у коју мужјак оставља своје сјеме.

Међутим, како стоје ствари са женком у жени? Каква се необична врста женке у њој остварује? У врло патетичним и често бљутавим љубавним романима или стиховима новокомпонованог шунда, врло је распрострањена синтагма-реченица-исказ: Узми ме. Да парадокс буде још већи (и још тужнији), ова реченица најчешће клизи са јарко нашминканих и напућених усана жене која је у заносу изговара мушкарцу. Кокетерија, позив или пристанак на пасивност? Или нешто друго?

Мушкарац, по мишљењу Симон де Бовоар (која је, између осталог, остала упамћена, и то ни мање ни више, већ у уџбеницима философије као Сартрова пратиља) пројектује све женке истовремено. Он се своје анималности не стиди, напротив, поносан је када се потврђује као мужјак. Међутим, женка у жени, буди у њему истовремено жељу за посједовањем али и непријатељством: монструозна и накљукана краљица термита влада потчињеним мужјацима, богомољка и женка паук, засићене љубављу, своје партнере прво смрскају па прождеру, за вријеме тјерања кучка трчи улицама остављајући за собом бразду перверзних воњева.

Чак и најдостојанственије дивље звјерке: тигрица и лавица – ропски падају у царски загрљај мужјака. Поставља се питање о питању постојања суштинског разликовања два пола. Можемо ли заиста рећи да они морају бити различити? Један као активан (наравно мушки) дочим други пасиван, тј. женски? Ово разликовање, Адриана Захаријевић поткрепљује и мјери двоструким аршинима у којима, наравно, измјерен простор који припада жени, јесте ограничен на четири зида пасивности: снага мушкарца је активна, спољашња, одбрамбена. Он дјела, ствара, открива и брани (муж је бранич жене и ђетета!), његов интелект спекулише и изумијева, његова енергија стреми авантури, рату и освајању.

Извор: zoebuckman.com

Насупрот мушкарцу, жену њен положај и звање (удате жене/супруге) штите од свих авантура, искушења и опасности спољашњег свијета. На срећу по углед цивилизованог (sic!) друштва.

Па, срећно онима који прећутно пристају да покорно уђу у кућу, тј. институцију коју регулишу подјеле на активан и пасиван принцип (у том ће се контексту често на нашим просторима чути шаљиво-саркастична опаска: муж кад превари жену, то је као да пљуне кроз прозор, жена мужа, е то је као да неко споља пљуне право у кућу) а потом и подјеле на улоге, расподјеле добара и услуга, вршење дужности итд. И још срећније свим путницима-ненамјерницима, онима којима подјеле не значе ништа и чије су (умјесто четири зида куће) у посједу слободе све четири стране свијета.

Ауторка: Катарина Сарић 

Scroll To Top