Ајнштајн: Најгенијалнији парадокс

Ајнштајн у простору и времену

Темељни смисао Ајнштајнове теорије: Укидање апсолутног смисла појма истовремености таквих догађаја који се не одвијају на истом месту.

Ајнштајн сматра да је према општој теорији релативности: простор нешто што зависи од координата и нема засебну егзистенцију. Простор – „време не постоје за себе, већ само као структурно својство поља. Сваком физичком појму требало би дати такву дефиницију, на основу које би се у принципу могло решити да ли он у сваком конкретном случају одговара или не одговара стварности. Релативитет, како га схватам, само означава да су неке чињенице математике и механике, које су сматране за позитивне и сталне, релативне с обзиром на неке друге чињенице у сфери физике и математике. То не значи да је у животу све релативно и да имамо право да цели свет окренемо наопако“.

Леополд Инфелд, блиски сарадник Алберта Ајнштајна који је његову теорију релативитета (E = mc2) назвао најгенијалнији парадокс, пише како му је велики научник причао да је већ од шеснаесте године интензивно размишљао шта би се догодило са човеком када би покушао да достигне светлосни зрак – што га је и водило до парадоксалног, али по својој суштини генијалног открића. Инфелд већ у овом размишљању закључује о основним цртама научника, а то су: способност да поставља питања, моћ да се годинама мисли о истом проблему док се тама не претвори у светлост разумевања и способност формулисања једноставних идеализованих експеримената који се никада не могу извести у пракси, али прецизном анализом расветљавају и мењају наше схватање света који нас окружује.

Случај човека који јури и достиже светлосни зрак је велика загонетка која је довела до теорије релативитета.

Парадокс близанаца је сликовити приказ теорије релативитета који не противуречи искуству већ једино традиционалној представи о апсолутном времену.. Ако се један од близанаца креће великом брзином приближној брзини светлости ка звезданом простору, његово срце куца у спором ритму у поређењу са свим срцима крај којих пролази. Када се врати, он је још млад док је његов брат који је остао на Земљи већ старац.

Без обзира што су различита тумачења о Ајнштајновим интересовањима изван науке, он је симбол нове епохе коју карактерише побуна против свега што је апсолутно у свим сферама науке и уметности. Најверодостонији су свакако записи самога научника (Свет како га видим): Најлепша ствар коју можемо да доживимо је тајанственост. Она је извор свих истинских уметности и науке.

Фирек, у своме интервјуу са Ајнштајном, бележи занимљиву чињеницу (1929) да само десет људи (према тврдњи Инфелда, само дванаест људи) разуме Ајнштајнову теорију и са поносом признаје да је он један од њих, јер му је научник лично објаснио на једноставан начин (он воли да објашњава своје теорије), али да је све у току ноћи заборавио! У радној соби, он не затиче лабораторију средњовековног мађионичара како је очекивао и зато закључује: Ајнштајнов једини инструмент је његова глава. Његов мозак је његова библиотека. Из собе, бележи Фирек, виде се кровови, мостови и небо. Ту је научник сам са својим визијама и ту нико не омета узлет његове маште.

Довољно је сам уметник да слободно искористим своју машту. Машта је важнија од знања. Знање је ограничено. Машта обухвата свет.

Овакво Ајнштајново размишљање објашњава и његову мултидисциплинарност. Он није научник који се не види од својих списа, већ напротив, он је спекулативни мислилац који импресионира. На једној страни, велики научник и инжењер – практичар, на другој страни – спортиста и уметник. Његови савременици га памте како у близини свога места, Капут, у свом блиском простору и времену, једрећи бројним језерима и рекама, подсећа на пирата. Ако није у четвртој димензији, он је – са својом виолином, од које, како је сам признао, добија највише животне радости. О читању има посебно мишљење. Не привлачи га и сматра да сувише одвлачи пажњу, омета креативно размишљање јер се уз књиге, као и уз позориште, на пример, живи кроз туђа искуства, а не живи се свој сопствени живот.

Своје доба он именује као – готско (не ренесансно) по духу. Двадесети век је за њега доба демократије интелекта у којој има много људи значајних у науци и уметности, али епоха је значајнија од појединца. Америку посматра као место где је појединац изгубљен у достигнућима многих. Материјални утицај у историји је по њему пренаглашен у Русији, бољшевизам је изванредан експеримент вредан покушаја, али се греши у томе што се партијска вера ставља изнад ефикасности. Свакако је необично пророчко предвиђање о федеративној Европи, која није остварена већ у његово време због интелектуалних вредности, етничких утицаја, традиције и емоционалних фактора. За слом Немачке, он, пак, окривљује Хитлерове сараднике.

У области филозофске мисли Ајнштајн има веома прецизан став. Човек не обликује сопствени живот, јер: ми можемо радити оно што желимо, али можемо желети само оно што морамо. Моја каријера је била несумњиво одређена не мојом вољом већ разним факторима, над којима нисам имао никакву контролу. Верујем у своје интуиције и инспирације.

Ајнштајнова дубокоумност, али и лако доступна објашњења, истовремено, фасцинирају његове саговорнике. На питање да ли је Немац или Јеврејин, он одговара да је могуће бити обоје, јер себе сматра човеком. Може се тај одговор повезати са његовом духовитом примедбом да постоји стандардизација аутомобила, али не и човека! У складу са својим уметничким духом, маштом научника и филозофским рефлексијама, једноставним језиком, разумљивим свима, Ајнштајн објашњава судбину света:

Све је детерминисано, почетак као и крај, силама над којима немамо контролу. Детерминисани су инсекти исто тако као и звезде. Људска бића, биљке или космичка прашина, сви ми плешемо на мистериозној мелодији, коју је интонирао у даљини невидљиви свирач.

И у овим речима, прикривено провејава дух откривене и прихваћене релативности као што је, у складу са променљивим, и стил његовог живота. Понекад говори о томе отворено, понекад се то види у његовим поступцима. У њему живи дух усамљеника док његова открића широко отварају врата славе, богатства, бројних награда (Нобелове, пре свега) што за собом доноси популарност и подразумева неминовност укључивања у друштвене токове. У личном животу, он као да следи сопствени инстинкт промене: када се заљубљује у колегиницу, странкињу и друге вере, Милеву Марић, он је против воље родитеља узима за жену. Са њом остварује родитељство (два сина), али са њом као равноправним сарадником креће и у свет науке; када постане познат као научник, Ајнштајн се враћа својој љубави из ране младости, разводи се и жени се својом двоструком рођаком (њихови очеви су браћа, а мајке су им сестре), која је у међувремену остала разведена са две ћерке. Ја сам своме мужу све што се може бити, рекла је једном приликом Елза Левентал (рођена Ајнштајн). Но, међутим, своју прву супругу која је била равноправни учесник у његовим научним радовима, он у знак захвалности (могуће и због гриже савести, али највероватније из разлога, како неки научници сматрају, великог доприноса у његовим открићима) предаје новац од Нобелове награде. Тако је показао уствари, да она није била жена из сенке.

Упутно је свакако, прошетати кроз кроки биографију Алберта Ајнштајна која много говори о његовим особинама, а самим тим открива многе тајне и загонетне путеве генијалности једне сасвим оригиналне и неуобичајене личности.

Да ли тежите личној бесмртности? – поставиће Фирек питање у свом интерјуу са Ајнштајном, на које ће му он одлучно одговорити:

Не. Живот, један живот ми је довољан.

Алберт Ајнштајн је рођен у Улму 1879. године. Ајнштајнов отац Херман је био власник радње за електро материјале, а мајка која је потицала из богате породице, била је талентована за музику. Алберт је учио виолину од дванаесте године и она је остала његова опсесија до краја живота. Имао је и своју музичку групу. Породица прелази у Минхен где Алберт похађа католичку школу и гимназију са просечним успехом, али се самостално интересовао за латински језик и математику. Школски другови су му дали надимак Бидермајер (могуће да их је подсећао на комичног Ајхродтовог јунака, а често су га добијали и добродушни малограђани). Алберт је тешко подносио ауторитативне професоре и четири деценије касније иронично ће приметити: Судбина ме је зато што сам потцењивао ауторитете казнила, тако да сам и сам постао ауторитет.

Алберт је био усамљен, мало с киме се дружио, али је читао доста, у почетку научнопопуларну литературу, да би већ са дванаест година прешао на Еуклидову геометрију. Родитељи му се селе у Милано, али и он ускоро долази за њима напустивши гимназију. У Швајцарској је матурирао на Техничкој школи и на Политехнику за физику и математику, примљен је без пријемног испита. Из Милана, око свог двадесетог рођендана он, између осталог, пише колегиници Милеви Марић, са којом су га често затицали како заједно решавају задатке: Тада ми је у јарким бојама постало јасно колико су наш психички и физички живот међусобно тесно повезани.

Године 1900. Ајнштајн завршава Политехнику са оценом 4, 6. И потом, почиње замршено клупко његовог живота, у коме се нижу проблеми са породицом; са непрекидним мењањем радних места, станова, градова и држава; са бројним експериментима и откривањима природних законитости; ангажовања на универзитетима и упорним покушајима да се не укључи у политику (1952. године му је понуђено да буде председник Израела, што је одбио); личним усавршавањем и праћењем свих збивања око себе и на глобалном плану; наградама и, на крају неминовном славом која га прати у животу и која му обезбеђује бесмртност. Поред огромне радне енергије коју је носио у себи, он је поседовао природни одбрамбени механизам који му је помогао да у свему томе опстане.

Никад свим срцем нисам припадао земљи или држави, свом кругу пријатеља, чак ни својој сопственој породици.

Његова посвећеност науци кроз чије неисцрпне тајне га је водио неограничени таленат, али и надахнуће и интуиција, било је оно чему се посветио до крајњих граница људске моћи. Искорак који је направио својим открићима, а делом и својим животом, учиниће га интригантно занимљивим, како за своје савременике, тако и за све прошле и будуће генерације.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић 

Scroll To Top