Адресе без стана

приказ-резиме књиге Михајла Пантића СТАН БЕЗ АДРЕСЕ, Архипелаг, 2014.

Књига Стан без адресе, писца Михајла Пантића (приче, путописи, есеји), асоцира на испуњење тешко оствариве прилике која се ретко када пружа писцима. Стога, када се добије позив од издавача, све што се до тог тренутка има у компјутеру, а у датом случају радило се о разноликим садржајима кратке форме, књишки необјављено, износи се из анонимности на светлост дана. С обзиром на тематику која задире у разна поља читања и писања, али и свега другог што би их могло окруживати, а притом и допуњавати, употпуњавати, расветљавати, објашњавати или било како учинити се корисним у спрези писац–читалац (а и свакога од њих, посебно), књига је насловљена довољно скривено и уопштено, да потрагу за станом који нема адресу, чини авантуристички занимљивом свакоме, иоле знатижељном.

Стилски посматрано, импресионира заразна опширност којом се писац Михајло Пантић руководи приликом објашњења сваког сложенијег појма. Прецизним одабиром правих речи, без обзира у коју се стилску фигуру могу сврстати, он не покушава да буде концизан, кратак и јасан (што се углавном може, чак се и настоји), већ, напротив: са крајњом прецизношћу је детаљан. Када се ради о научним радовима, таква едукативна разноликост би добро дошла, јер ће се урезати у памћење бар један од појмова, који ће понекад и бити довољан. Међутим, у књижевности којој претендује и ова књига, очигледно намењена широком читалаштву, популацији која би да сазна, али не и да полаже испит, намера пишчева да по сваку цену своја знања удели и подели широке руке, умањује њену занимљивост паралелно са падом пажње. Мада, нема замерке ниједној целини, ма ком роду књижевности припадала, али она се праћака (писац је страсни риболовац!) у водама од барских плићака до немеривих океанских дубина, што ће рећи, својина је најразличитијих литерарних форми, од новински провокативних интервјуа до фондова стриктне когнитивности. Посебно збуњују скокови, од крајње опуштености, лежерне приче, растерећујућих, уобичајених, мање-више доброј већини грађанства, познатим догодовштинама, да би се већ на следећој страници нашли у колоплету размршавања деликатног литерарног проблема, који изискује својеврсни напор за прелазак из доколичарства у типично вечиту литерарну енигму: Шта је писац хтео да каже? То ће рећи, могла се ова једна књига изродити бар у две добре (уз проширење, могуће, и три) књиге, које би нашле своју посебну читалачку публику. Неуједначено коришћен књижевни језик поклапа се са валовитом тематиком која се креће у границама, од дубоко искрене исповедне, па све до добронамерно замишљене едукативне прозе. Није искључено да се на територији истог текста, сусретну обе.

Не заносећи се специјалистичким, иследничким методама дубоке анализе, у бришућем лету, такорећи, већ ће се уочити наведене карактеристике, мада је лишена увода, предговора, поговора, речи издавача, критичара или самог писца (аутокритика би посебно добродошла) или било шта друго што би и индиректно одиграло улогу упутства, макар лежерног, у необавезном стилу: Хеј, људи, пред вама се налази… Једино подела на тематски различите форме, дата је неупадљиво, дискретно, такорећи штедљиво, тек на последњој страници, у садржају, и то ни мање ни више него: двоструким проредом?! (ако се којим случајем да уопште уочити). Да ли је то лично право великих издавача или допустиви комодитет познатих писаца, који понекад, на књижевној вечери промоције сопствене књиге, на конкрентно питање из поштованог публикума, дају лаконски одговор: Читајте… (Не, не ради се о писцу Михајлу Пантићу, већ о једном двоструком Ниновцу, тек да се зна).

С обзиром на обиље података од којих имамо свашта понешто, не би сметала, упутно корисна инфилтрирана пишчева сентенца, у који било од текстова, донирана читаоцима, као мали осврт на заједницу (не)сврстаних садржаја и форми. Но, кренимо редом, што краће и концизније, ако је могуће, сажети у забелешку, кроки-сиже прочитаног, као разгледницу за успомену и дуго сећање, што би се рекло. А ова књига, то посебно и заслужује. У првој групи су четири приче, једна је о псу, док остале три везују (и раздвајају) различита места збивања, у страним земљама. Друга група подсећа на скраћена предавања о књижевности (могуће: излагања са креативне радионице писања, а неизбежно и читања). Трећи део су три интервјуа са писцем, а четврти носи назив Седам puzzle, што је и поднаслов романа (Puzzle 7).

Прва прича нам говори како је пас личност. И док би већина навела да су човек и пас повезани на разне начине, писац Михајло Пантић ништа не рескира и зато пише: И сваки човек, био пасионирани власник, одгајивач, ловац, чувар, сточар, полицајац, војник или само љубитељ паса, има без изузетка, неку причу о псу. После читавог списка познатих људи и познатих паса, писац ће испричати две приче о својим псима. Прича о двојици колега стоматолога који се запошљавају у Барселони, заједничко је дело писца са његовим Тwitter-сарадницима. Занимљива је идеја да при сваком испијању пића, у загради је остављено место за рекламу!

Далеки Сибир, како стоје ствари у домаћој литератури, постаје нам све ближи. Истина, писац је исписао лични доживљај, уз историју, географију, климу, не наводећи да је добитник награде Југра (по називу покрајине) за своје дело Ако је то љубав. А сопствено откриће о сличности речи дабар на руском и енглеском, даће објашњење да је некада Берингов мореуз био заправо мост којим су били зближени народа два континента. Сторија о Пољској, а и Египту, истовремено је и сторија о неколико врста тишине, како је названа прича. Неминовна је асоцијација на Часлава Милоша, његово вече у Француској 7: Била је то тишина оних који слушају поезију и која понекад зна да се згусне после прочитане песме. А ако је једнога дана нигде не буде било, писац Михајло Пантић је донео у овој књизи песму Арs poetica (Ево је, цела је, ах, искрена, лепа, мудра и брутално прецизна, како у истинској поезији једино може бити). Други сусрет два писца је у Кракову, пред саркофагом Часлава Милоша, у „тишини коју су исијавали мртви.“ Упућивање на садржај текстова следеће групе сугерише први наслов, питањем: Шта је данас књижевност?

Разлози хиперпродукције књига су између осталог што је сваки живот вредан описивања, а то је и начин да сваки појединац (..) саопшти свету извесне ствари (..) мада смо сви у истој каши пометеног, хронично трауматичног историјског времена, у којем сви говоре, а нико не слуша и у којем сви пишу, а мало ко чита. Евидентно је и да је роман узурпирао целокупну књижевност, све друге форме пресељене су на маргину… а сама књижевност постаје мала, приватна ментална територија.

У тексту „Добро је док није горе“писац говори о критици ослањајући се на позната мишљења, попут: „цинизам је, како је учио један мислилац, прво својство неталената. Све уметности су неме, критика им помаже да проговоре“ (Нортроп Фрај), да би завршио Михизовим речима: „Моје је (..) да кажем о чему је та књига и ваља ли штогођ, а вама препуштам све остало.“

Сам Михајло Пантић ће, наглашено, извући свој закључак о законитостима у области критике: Критика се, понављам, мења онако како се мења и књижевност и епоха у којој та књижевност настаје. Посебно место писац ће дати класицима бивших република Југославије означених као Југосфера и кроз чинове двоструке верификације (признавање у националном контексту, и признавање међу другима). У овом случају права је поплава класика, кад се узме у обзир да би данас имали двојне пасоше Иво Андрић, Иван В. Лалић, Тин Ујевић, Милош Црњански, Мирослав Крлежа и многи други. Чини се да је списак оних који нису били актуелни, познати, а и признати широм Југославије, незнатан и занемарљив.

О необележеним јубилејима писаца који више нису међу нама, писац говори као неопростивом греху немарности, неуважавања и националне деменције. Сремчева анегдота о споменику песнику Војиславу Илићу, који се не рачуна да има споменик, јер је без коња, надживела је многе значајне датуме из живота познатих литерата. Можда управо такви догађаји буде подсећање како би 2013. године Јован Христић, Александар Ристовић, Слободан Селенић и Живојин Павловић били бодри осамдесетогодишњаци, па писац својим есејом под истим насловом посвећује омаж њиховим личностима и сентенцама које су поручивали својим делима.

Читам, читам, читам… преслишава се страсни читалац Михајло Пантић наводећи шта све чита, како, зашто, ко су му омиљени писци и још много тога, у есејима „Читање, бескрајна проча“ и „Мали извештај о читању.“

Кад испише све о читању, које је, како каже претходило обилато његовом писању, скромно ће нас вратити на почетне позиције, есејом: Довољно је само писати. И мада препоруку не дефинише као савет младим писцима, могла би се ова дуга, али крајње корисна мисао подвести у ту групу и стога је вреди посебно издвојити: Уколико неко заиста (кажем: заиста) хоће да се бави тим стално измичућим, неизвесним умећем (дакле, што занатом, што уметношћу) мора сам са собом склопити дугорочни споразум једино и искључиво на сопствену штету: мора се цео дати, а да заузврат не сме ништа очекивати (..) довољно је само писати, јер је реч о најдобровољнијем од свих могућих избора. Додаће писац и искуства других литерата. За књиге које очекују да буду написане, а можда никада и неће, Иво Андрић каже да ти пију крв и заклањају видик, док Данило Киш објашњава разлог писања: „Кад човеку не преостаје ништа друго, почиње да пише. Писање је чин очајања, безнађа. Ставити себи омчу око врата или сести за писаћу машину, једина је дилема.“

Колико значе књиге, новобеоградски страсни читач Михајло Пантић налази код својих колега. Један од њих је и Јовица Аћин: „Са књигама смо мање глупи и мање зли. Неопходне су као здрав хлеб и чиста вода. Кад живот бива бедан, књиге му враћају квалитет.“

Када се живи, ту где се живи, на Балкану, незаобилазно је коју реч и о томе. Бар, шта су други закључили. Спољашњем посматрачу Балкан изгледа као загонетка збуњујућих сложености. (Barbara Jelacich), Као кулиса о Оријент експресу, Балканско полуострво је клаустрофобично место (Vesna Goldsworty). А ко ће написати дело Балканска прича, писац ће помоћ потражити у Старој Грчкој, у принципу хомомензуре и закључити: Дакле, сам човек. Приповедач. И прича коју нам он приповеда.

Фрагмент, тај загонетни чинилац сваког књижевног дела добиће у овој књизи своје место под називом Седам фрагмената о фрагменту: Историја књижевности упућује на његову предсократовску древност (1). Да је фрагмент мала целина, показаће нам Иво Андрић који је из свог мегаромана На Дрини ћуприја, издвојио низ прича и приповедака (2). Фрагмент слути целину у истој оноликој мери у којој је релативизује или пориче (3). Фрагмент увек говори нешто више од себе (4). Књижевност је фрагментарна, језик је целовит. У овом сегменту, писац издашно наводи примере којих је у нашој књижевности на претек: Еx pоnto, Знакови поред пута, Пешчаник, Хазарски речник, али и Стан без адресе, самоиницијативно придодат, на личну одговорност аутора приказа, без консултације са писцем (5). Енергично залагање Боре Станковића је пример значаја појаве дела у целинир: Божји људи морају бити штампни одједном или никада. Овако, распарчани, губе целину, утисак и карактер (6). И на крају, о суштини фрагмента, писац поставља питање и на њега и одговара: Да ли је фрагмент нешто мало што се садржи у великом или је то велико које је спало на мало? Изгледа да о фрагменту није могуће мислити друкчије него – фрагментарно (7).

Посебно место дато је разматрању српској есејистици, која је упркос есеју као елитистичкој и ексклузивној форми, припала ресору строго стручне литературе, и уз то, потиснута као и све остале књижевне форме популаризацијом романа, без обзира на квалитет и вредност сваког појединачног (нема тог српског романсијера који не сања Нинову награду; они који су је добили, сањају да је добију по други пут). Сматрајући да српски есеј има сразмерно висок стваралачки стандард, писац ће се поименце осврнути на дела познатих домаћих есејиста, као и дела које су обрађивали, јер су то често били есеји о есејистима. Уједно је направљен и кратак преглед примера нефикционалне књижевности, а све то под насловом: Живот је занимљивији. Детаљном анализом, Михајло Пантић ће уверити читалачки аудиторијум да долази време другачије неопходности доминирајуће књижевне форме: Уколико желиш да заиста будеш писац, немој писати романе.

Три часописа (Политикин забавник, Повеља и Мостови), сваки на свој начин су прилог пишчев њиховој допадљивости, квалитету и ванвремености. У улози другога – онога који одговара на питања, а првога, онога због кога се постављају питања, Михајло Пантић је изнео три интервјуа у којима у многоме објашњава много тога о себи и својим делима. Није се могло избећи понављање неких пишчевих аксиома, али да је у међувремену много тога и изменио, како у животу, тако и у писању. Сања Домазет је добила многа пишчева признања, постављајући аутентична, добро промишљена и студиозна питања. Но, најпре о једном куриозитету. Пре више од деценије, по интуицији која везује књижевно-музички свет (није искључена и извесна прозорљивост), Михајло Пантић је пророчки изрекао у наведеном интервјуу следеће: Међутим, скромно мислим да су ми Дилан, или Морисон, или Стремер или Милан Младеновић рекли нешто на шта нисам наишао ни у најбољим књигама. Ове године, ту мисао је потврдио Нобелов комитет, бар што се тиче Боба Дилана.

А ево и занимљивих одговора из поменутог интервјуа:

Осећам се најкреативнијим у часу када осећам претњу депресије.
Највећа мудрост у животу је да човек пронађе праву лудост (о риболову као страсти).
Да бисте били писац, морате да одбијете да одрастете.
Прича је увек селекција. У њој нема сувишних речи. Уколико их има, онда то више није добра прича. Ту сте увек на граници дрхтаве равнотеже (наслов интерјуа).
Писање је помало врста унутрашњег азила.
Увек остаје онај један претпостављени, замишљени читалац коме се обраћамо.
Када пишем нешто из радости (..) то онда доживљавам као нешто најбоље што ми се могло десити.
Писање је увек последица нечега, времена, места, околности, знања, карактера, надахнућа.
Знам само да је књижевност била једини могући избор који сам могао и умео да направим.

„Улазак у књижевност није питање вољне одлуке (..) Писање налази нас – започеће интервју писца са Вањом Јекић, Леом Радловачки и Јеленом Потребић. Релација читање-писање, лични портрет у функцији форматирања писца, услови које писац поставља другима и себи захтевни су и скоро изван могућности обичног живљења. Да, уколико погрешите у наслову, погрешили сте у свему, признаје писац у дијалогу са критичарем Милетом Ачимовићем Ивковим.

Кад на нешто дуго мислите, решење покупите на улици, у аутобусу, милисекунд пре буђења или заспивања.

(..) ми живимо доба егоцентричне графоманије.

Годинама пишем са осећањем да се налазим у средишту олује (..) ту влада мир, али се одасвуд чује хук јаких историјских и политичких турбуленција.

(..) писац је онај који се не сналази у вртлогу свога доба, и заправо, све време пише о том несналажењу….Најбитније увек остаје изван речи (наслов интервјуа).

И као шлаг на торти, сервираће писац десерт свога дела названог Седми puzzle кога чине текстови изговорени разним свечаним пригодама, свечаностима и доделама награда: Поезија је основ сваке културе. Поезија је, дакле, со соли и срж сржи човекове појединачне и колективне егзистенције. Једна од најдубљих човекових потреба је потреба за причом.. И све док је тако, а тако је одувек, и тако ће заувек бити, уметност и умеће причања приче неће се наћи на листи старих заната којима прети одумирање и нестанак. Кажем то са радошћу онога који се и сам у причи препознаје.

Књижевност је и даље остала сјајно, можда и најбоље место за очување разлике и посебности, било које врсте, за индивидуално сведочење живота, за оглчашавање вапијућег у пустињи. И без обзира што је писац Михајло Пантић навео као неопростиву грешку када се у критици наведу речи после ове књиге нећете бити исти,, тешко је признати да после ове необичне збирке Стан без адресе, ниједан читалац, без обзира ко он био, може остати исти.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић 

Scroll To Top