39 степеника – сценски вишебој са четворостуком победом

Мрко пурпурна завеса. Светлосни круг рефлектора обасјава средину сцене. Једино што недостаје је брујећи звук бубња, пропраћен звонким ударом чинела, и прозукао глас који се просторијом шири уз речи „Даме и господо…“ најављујући кабаре џез тачку скривену иза црвеног застора. Некако простор заиста одише атмосфером прве половине двадесетог века. Али сву ту идилу разбија одсечна, напета и ужасавајућа музичка тема из филма Психо легендарног Хичкока, творца светски познате екранизације „39 степеника“ по узору на коју је ова пародична сценска драматизација и извршена.

slika2Виктор Савић, оштрих и танких кицошких бркова, у дугом капуту и са федором на глави улази на сцену обухваћен оним истим кругом рефлектора. Он је Ричард Ханеј. Из Канаде (Обратите пажњу како акцентујете). Тренутно у Лондону. Песимистична фигура која зрачи чамотињом и потиштеношћу животног сивила. Ханеј нам од самог почетка исказује колико му је мука од личне неостварности, бесциљности и како је живот уистину досадан и туробан. Мука му је од константних разглабања о изборима, ратовима и гласинама о истим. Мука му је од живота уопште. Те није изненађујуће да је размишљао о прекраћивању свог. Као излаз из пресије свакодневне монотоније потребно му је нешто фриволно и тривијално. Нешто без смисла. И тако он одлучује да оде у позориште.

Симптоматичан је тај мотив протагонисте и то једног оваквог комада који лек против летаргије проналази у позоришту, будући да примарна импресија целокупног позоришног спектакла „39 степеника“, сада у режији Владимира Алексића, заиста представља дашак освежења од суморне свакодневице. Иако према књижевној врсти озбиљан роман шпијунске тематике Џона Бакена, мелодраматичност драмске адаптације Патрика Барлоуа, као и концепт четвороглумачке поставе с удесетострученим бројем ликова не могу а да не резултују у подизању елана и расположења публике. Премда ликови нису равномерно расподељени глумцима. Ричард Ханеј је главна и једина улога Виктора Савића, и некако најреалнија, будући да не поседује карактеристичну стереотипизацију и појачаност мелодраматичних ликова. Он је свој и природан, упркос муњевитом темпу који не дозвољава темељније глумачко представљање. Женске улоге, тачније њих три, тумачи Анастасија Мандић, и свака од њих је посебна на свој начин. Одсечна, директна и оштра Анабела Шмит, помало и мушкобањаста, не може се наизглед никако повезати са богобојажљивом, неуком и смотаном Маргарет која чезне за градом и бекством из сеоске средине, а опет ни са пркосном Памелом која гравитира од детињастих ексцеса и круте одбојности до невине и миле брижности према Ханеју којом напослетку поткупљује гледаоце. Нека блажа верзија Стокхолмског синдрома може се рећи да карактерише Памелу узимајући у обзир њену трансформацију у понашању, па самим тим и у очима посматрача. Једина симпатична карактеристика која повезује све Анастасијине личности јесте изразито пискутава, каткад и крештава боја гласа, у различитим варијацијама, верујем додата као одређена карикатурна нота доследна жанру.

slika5
Анастасија Мандић

Све остале ликове, од шпијунских лупежа до продаваца брусхалтера, млекаџија, собарица, полицајаца и инспектора, све то с неописивом лакоћом износе Горан Јевтић и Андрија Милошевић. Њихова опсенарска игра лудачког темпа запањује и опчињава, а једноставно је задивљујуће колико брзо они премећу идентитете толико да би им највиши државни функционери и политичари позавидели. Сцена са железничке станице у којој Милошевић и Јевтић успевају да играју чак по четири лика истовремено, не престајући добрих неколико минута у збрци међусобних реплика и разноврсних оличавања заслужно је добила громки аплауз у врхунцу своје разраде. Њихове експресивне и крајње комичне карикатуре представљају суштински и својеврсни печат овог комада који као утисак највише и остаје у памћењу након завршетка представе. Избор Милошевића, као познатог лакрдијаша, није изненађујућ за овакав задатак, док се Јевтић изнова доказао својом крајње невероватном способношћу трансформације, и њих двојица заједно су приморани да искористе сваки атом снаге и комичног генија како би ову представу изнели адекватно и изборили се са теретом диверзитета ликова који је највише на њиховим плећима. Упркос томе они не делују ни најмање под притиском тако тешких захтева. Благо је контрадикторан тај утисак који се јавља током гледања представе; поред свесности о тежини присутног вида извођења због потребе усаглашености и хитре, а опет потпуне промене, ноншалантност и континуитет с којим ови глумци одрађују своје задатке у тренуцима наводи гледаоца на помисао да и он сам може исто то извршити, те се тиме тренутачно разбија мисао о оној величанствености перформанса која произилази из саме глумачке тежине. На моменте се можете буквално осетити разочараним зато што све тако олако делује. Али то је једна заводљива варка која је ипак само омаж глумцима и томе колико уистину сјајно они раде свој посао.

slika3-1024x586Суштински радња не одудара од филма, док је у односу на књигу поприлично промењена; сцене у возу, Господин Меморио у Паладијуму, хотел за младенце, сцена са подвезицама и најлонкама – све оне су творевина филма и постоје, дорађене или не, у позоришној верзији. Битан додатак који је одлика само представе јесте постојање Ханејевог пролога и епилога, којим се ова прича обогаћује још једним мотивом. Она се развија и прераста у не само авантуристичку причу о шпијунима, бегунцима, интернационалним заверама и успутним романсама, већ у причу о човеку који од безосећајног, надменог мизантропа на ивици самоубиства, кога упознајемо на почетку, постаје човек који проналази смисао и љубав једним путовањем на које је приморан сплетом чудних околности и још чуднијих ликова.

Једна импресивна особитост овога комада је минималистички приступ који није исказан само у бројчаности поставе, већ и у сценографији и реквизити где се неке од највећих илузија креирају са врло мало ресурса, уз неустрашиву комуникацију с публиком и потпуно прихватање театралности. Комад дефинише скеч глума, где није поента у сасвим реалном и детаљном приказу, већ у довољно уверљивом, приближном дочаравању ствари и ситуација са што ефикаснијим искоришћавањем понуђеног околиша, као и небрушеним, али ефектним цртама емоција и особинама карактера. Необјашњив је подстрекач и одакле заправо произилази тај бесконачни потенцијал преображаја којим пар дотрајалих путничких сандука постају купе вагона, кров парне локомотиве или возило за отмицу двојице криминалаца. Примера као што је овај има безброј и фасцинантно је колико различитих ентеријера, предела, па уједно и превозних средстава је с успехом дочарано помоћу неколицине предмета и помагала. Занимљиво је такође и платно разапето у дубини сцене које функционише за пројекцију различитих видео инсерта као потпора оскудној сценографији. Оно омогућава реализацију неколико режијских концепата којима ова пародија обилује. Неми филм, позориште сенки, пантомима, позориште унутар позоришта само су неки од њих. Посебно интригантна је и дим-машина, којом се дочарава магловитост Британије, железница на парни погон и многи други ефекти (где вијугави облаци дима у неколико наврата обавијају и целу позоришну халу). На завидном нивоу функционише јединство различитих елемената – глума, музика, светло, видео и аудио ефекти, завеса; све мора функционисати као једно. И с техничке стране гледано ово је једна од захтевнијих представа будући да су светлосне промене, као и различити медијски инсерти у директној вези с ониме што глумци говоре или раде.

slika4Музику морам изричито похвалити, будући да ако нису коришћене аутентичне нумере Бернарда Хермана, Хичкоковог главног композитора, мелодије Војина Ристивојевића неоспориво сличе Хермановом стилу и појачавају интензитет глумачке радње. С глумачке стране, неретко се дешава да ствари крећу да се одвијају тенденциозно погрешно и глумци у тим тренуцима моментално излазе из улога, као што је случај са „Која кола?“ сценом, где Мандићка глумећи Памелу, на наредбу да уђе у кола отмичара које погрешно узима за полицајце, излази из лика и поставља наведено питање, а видно збуњени „агенти“ Јевтић и Милошевић потом сами сценографски састављају аутомобил. Исто је присутно у Савићевој јурњави за светлом које му бежи и његовим гестовима надлежном техничару. То је дакле свесна намера којом се подвлачи граница између извођача и публике с циљем да се иста хуморизује, разбије и да се сви колективно забаве. Глумци се играју са публиком држећи је стално на ногама, спремну у ишчекивању нечег новог. Нечег неочекиваног. Тиме се постиже један доживљај шашавих извођача и морам признати да сам у више наврата повукао паралеле између ове представе и Шашаве дружине на челу с Душком Дугоушком, Браће Ворнер (The Looney Toons featuring Bugs Bunny, Warner Bros). То је вероватно и главни узрочник пријемчивости овог комада чак и код деце, у продукцијама широм света. Једноставно све је могуће. Тако су се у једном тренутку неочекивано сва светла погасила (могу рећи да ми је кроз главу прошла помисао да је чак нестало и струје), а потом су се упалиле светиљке искључиво изнад гледалишта откривајући спуштену завесу; збуњени посетиоци помислили су масовно да је вероватно пауза, и баш кад су неки од њих почели да устају Андрија Милошевић је извирио иза завесе и с подсмехом изјавио „Нема паузе. Назад у столице. Настављамо.“ где се смех масовно проломио салом. Моју индискретност у претходној реченици схватите као једну малу тајну коју вам свесно одајем овом приликом, али ви се ипак направите да не знате, боље ћете се осећати, а и ко зна да ли ће ова разиграна постава поновити све исте трикове, јер се често не може разабрати да ли су неке ствари изрежиране, или само под утицајем околности и глумачке импровизације. А да не бисмо угрозили ефекат изненађења нећу одавати на које још неочекиваности можете наићи гледањем ове представе, већ ћете то морати да се уверите сами у театру Установе културе „Вук Караџић“, где позориште „Бошко Буха“ задржава своју брилијантну поставку. Фино проведено вече у смеху, са светски извођеном сензацијом на бини где ћете гутати погледом апсолутно сваки покрет, можете сматрати поуздано као гаранцију.

Аутор: Игор Весовић

Scroll To Top