„Људи су некад вјеровали да кад неко умре врана одводи његову душу у свијет мртвих. Али понекад се догоди нешто веома лоше и због огромне туге која ју прати та душа не може да пронађе свој мир. Онда понекад, али само понекад, врана може вратити душу у свијет живих како би исправила нанесену неправду.“ (Врана, 1994; 00:00:46)
Сам почетак филма наговјештава да ћемо бити упознати са ликом са којим веома лако можемо саосјећати. Његова прича је прича о љубави, смрти и губитку, прича која нам је добро позната. У есеју „Филозофија композиције“ (1846), приликом детаљног описивања настанка пјесме „Гавран“, Едгар Алан По каже да је „смрт лијепе жене неоспорно најпјесничкији предмет на свијету“ и да је „исто тако изван сумње да је о таквом предмету најпозванији да говори ожалошћени љубавник.“ Continue reading ЕРИК ДРЕЈВЕН – МОДЕРНИ БАЈРОНОВСКИ ЈУНАК (II ДИО)→
Поводом изласка из штампе нове књиге: “СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА, књиге, људи, језик” у издању Народног музеја из Врања
“Као што Енглези до Вајстлера нису видели лондонску маглу,
тако жене до недавно нису виделе себе…
Показати право обличје жене јесте задатак уметности,
особито књижевности.”
Ирена Кшивицка
(Пољска) Continue reading ВЕСЕЛИНКА СТОЈКОВИЋ: КЊИГА МИ ЈЕ ЗАДОВОЉСТВО→
“Живот слободног уметника је пун различитих изазова: обично вијамо наступе и промоције сами, организујемо сами догађаје, превоз, правимо сценографију или костиме, сами промовишемо, све радимо сами – уочите реч која се понавља” – овако разговор за КУЛТ започиње Ана Врбашки – представница групе Alice in WonderBand и један од чланова и покретача радионице “Тело као инструмент”. Continue reading ТЕЛО КАО ИНСТРУМЕНТ→
(Татјана Дебељачки: Кућа од стакла, Поета, Београд, 2015)
Машта у уметности састоји се у способности да се нађе најпотпунији израз једне постојеће ствари, али никада у томе да се сама та ствар претпостави или створи. Лепота се, у стварности, указује у најразличитијим формама и као таква припада уметности или, тачније речено, уметнику који уме да је види и препозна. Појам лепог као и истина нешто је што зависи од времена у коме живимо. Израз лепога је непосредно сразмеран са способношћу перцепције коју је уметник стекао. Једина права уметност је уметност карактеристичног. Continue reading УМЕТНОСТ КАРАКТЕРИСТИЧНОГ→
John Cage (1912-1992) је један од утицајнијих америчких композитора 20. века. У свом стваралаштву често се бавио тишином. Позната је његова композиција 4’33” за време које музичари не свирају, а музика је све што се у том тренутку чује у окружењу. Може се схватити као музика окружења. Такође је вршио експерименте са клавиром пунећи га шрафовима и стављајући разне предмете на чекиће или жице клавира (Sonatas and interludes). Ови експерименти и не чуде с обзиром да му је један од учитеља био Шенберг познат по атоналној музици. Можда је Cage најпознатији као творац алеаторике – технике стварања музичког дела за коју је карактеристично да се извођачу препушта да осмисли композицију. Композитор даје делове композиције које извођач може да комбинује по свом нахођењу, као и темпо, динамику итд.
Паралелно овом животу тече и један наш живот који не би био онај преудаљен свет идеја, него свет одјека нас и наших збивања у једној префињенијој материји. И она је та која слаже урезе сведочанстава једне више перспективе што, тек на тачки постигнуте густине, треба изнова да пречита читав земаљски живот.
Први утисак након и у вези мог рођења јесте осећање извесног унутрашње произведеног притиска, немогућност да се изнађе довољан празан широко-удисајан простор у коме би се настанила једна гранањем успињућа, тропски пребогата слика-о-себи: – место сажимања, за кога би се – као за врх каквог у хитњи импровизованог шатора – прикачило око мог још немуштог самопосматрања. Праг усликовљавања тог у-даљ-одаслатог оку-предњачећег звука сопства беше и одвише тесан, тако да се кроз њега – као кроз прозорче једино преостале наде – могло тек провирити али не и некамо приступити. Continue reading ПРОСТОР ЧЕКАЊА→
Ерик Дрејвен је главни лик у филму „Врана“ (1994) који спада у жанр акционе фантастике. Филм је заснован на истоименом стрипу Џејмса О’бара из 1989. године. Прича прати Ерика, рок музичара вођеног болом, кога врана враћа у живот годину дана након што су њега и његову заручницу брутално убили чланови једне Детроитске банде. Continue reading ЕРИК ДРЕЈВЕН – МОДЕРНИ БАЈРОНОВСКИ ЈУНАК (ПРВИ ДИО)→
Сцена из филма „Кабаре“ (1972) у којој припадник Хитлерове омладине (Hitlerjugend) пева песму “Tomorrow Belongs to Me” („Сутрашњица припада мени“) једна је од најупечатљивијих и најинтензивнијих које сам имао прилике да видим. Њом се на врло ефектан начин приказује постепено јачање идеологије и утицаја Нацистичке партије у Немачкој раних тридесетих година двадесетог века (прецизније, радња филма се одиграва 1931, дакле две године пре доласка нациста на власт, а у време веома дубоке политичке кризе у Вајмарској Републици). Упечатљивост и снага сцене су постигнуте врло ефектном употребом контрастâ и градације који постоје на више нивоа, а посебно у песми која чини њен средишњи део.1)Continue reading O ЈЕДНОЈ СЦЕНИ ИЗ ФИЛМА ,,КАБАРЕ” (1972)→
Упркос гласинама, “Tomorrow Belongs to Me” није прерада старе народне баварске песме, већ оригинална композиција Фреда Еба и Џона Кендера написана за мјузикл „Кабаре“ (1966), који је служио и као предложак за филм. Њени аутори су се трудили да напишу песму која би звучала попут аутентичне народне песме и притом обавили тако добар посао да не само да су били оптуживани за антисемитизам, јер је песма наводно, како су се неки клели, заиста постојала раније као народна песма и била једна од химни нациста, већ је након изласка филма била и на репертоару неких неонацистичких бендова (друге инкарнације Skrewdriver-а, на пример), при чему је додатни куриозитет чињеница да су композитор и текстописац песме обојица Јевреји.
