УЗ ОРЛОВЕ ВРАНЕ ЛЕТЕ

Јеретичка прича Б. Ћопића (1950)

Свега две године по објављивању Резолуције Информбироа, у јеку хајке дојучерашњих стаљиниста на оне који нису на време схватили да су стаљинисти спрам титоиста постали троцкисти, Бранко Ћопић се осмелио да да преглед, такорећи, дијагнозу Прве петолетке у ФНРЈ, резултате прве фазе планске изградње новог човека. Две године пре проблематичних прича Едварда Коцбека о партизанском животу, три године пре Ђиласове критике пост-партизанског живота, у добу када је и Радован Зоговић, једно од највећих имена социјалног и касније социјалистичког реализма, морао да утихне – огласио се аутор чије ће сатирично перо постати, по оштрини, равно оном Домановићевом. Била је то прва књижевна творевина (од укупно две) која ће изазвати и непосредну реакцију самог вође државе – Јосипа Броза. У њој Ћопић даје својеврстан кроки онога што ће у историји остати упамћено као црвена буржоазија.

Радњу приче Ћопић је поставио у једну „овећу вилу“, са свих страна ограђену зидом и отворену само према мору. „Једва је видим од борова и чемпреса“, каже из првог лица, и тако, већ на самом почетку, искључује све оне стандардне сатиричне штитове – где се радња смешта у поље ониричког, у какву измишљену земљу, или напросто препричавање онога што је рекао неко други – те сведочи о непосредној истинитости свега изреченог. Он то види – дакле, не измишља, не сања и није чуо од некога – та изолована вила је реална, као и људи око ње, можемо закључити, а сам писац је директан учесник у догађају, он је сведок. Вила је грађена „за вријеме старе, труле, ненародне… итд. Југославије.“ (Ћопић, 159). Можда је ово једно од најдиректнијих места у самој причи – не само што Ћопић, у вези са следећим пасусима, где наводи ко су посетиоци виле, поистовећује нову елиту са старом, која је била трула и ненародна, него врши и директан атак на језички инжињеринг нове Југославије, показујући очигледно неповерење у атрибуте везиване углавном за прву Југославију, класификујући их, на овај начин, као чисто фразирање.

knjizevnik branko copic
БРАНКО ЋОПИЋ

Око, зидом изоловане од радничког одмаралишта, виле, одмарају се – у ћутњи и досађивању – министар, његова свастика, његов помоћник са супругом, један генерал и једна „још неодређена звјерка за коју нико посигурно не зна чиме се бави (а која само мудро и важно ћути)“, као и још неколико људи (Ћопић, 159).

Mинистрова свастика је „студенткиња која на факултет одлази аутомобилом“ (Ћопић, 159), што само по себи отвара низ питања и подпитања: најпре, зашто одлази аутомобилом – да ли из чистог луксуза, или зато што се осећа несигурно – а у ком би се случају дало запитати постоји ли оправдан разлог за осећање страха? Она је управо идеалан пример нове буржоазије, с обзиром на то да људе вреднује према томе коју функцију врше. Тако ће „поружни дебељко“ постати „симпатичан“ када за њега сазна да је пуковник, а „младић, љепотан“ – „безобразник“, када за њега сазна да је „студент“ (Ћопић, 160).

Свастика се, са супругом помоћника министра, вози аутомобилом, прописно уздигнутих носића, „натјерајући у бијег тамо неке који су гмизали пјешке“ (Ћопић, 160). Из тога што глагол гмизати повезује са онима којима луксуз аутомобила није доступан, може се наслутити да је Ћопић и те како обраћао пажњу на конотације употребљаваних речи, што сугерише, опет, одсуство сваког афекта при писању. Помоћникова супруга коментарише како би у велику кавану „требало дозволити улаз само са специјалним пропусницама“ (Ћопић, 161), док свастика тражи од министра да се музика из великог хотела, у граду, премести код њих, с обзиром на то да се ту налазе „одговорни другови“ (Ћопић, 163). Ради се, дакле, о два захтева који јасно говоре о тенденцији да се отпочне, тј. настави са класним разуђивањем, а које је у директној опреци са идејом бескласности друштва. Министрова свастика, још, негодује због две појаве. Прва јесте та да појединца данас „на конференцији свака баба може изрибати због министарског магацина“, свакако алудирајући на чињеницу да су постојале посебне повластице за снабдевање – у времену опште немаштине, национализације и присилног откупа – из специјалних, боље опремљених магацина. Друга појава јесте начин на који је, с подозрењем, посматрају они који је виде како, аутомобилом, долази на факултет (Ћопић, 164).

istorijske-fotke-foto-lifebuzz-1442420079-742203

Са њихове стране класне разуђености, налази се још и директор хотела, који се додворава министру, и то на такав начин да можемо испратити његов рецепт: најпре „тихим и дискретним шапатом“ извештава министра како у оближњем одмаралишту постоји билијар, за који зна да га друг министар воли, свакако сугеришући да постоји опција или да се испразни билијар-сала у одмаралишту искључиво за друга министра, или да се сто пренесе у вилу. Након што министар одбије услугу, директор му се „пригне уву и меди му“ – како фантастично плива и како је смршао, на шта министар ипак неће остати имун (Ћопић, 161-162).

Између нове буржоазије и радничке класе, са класним сукобом у себи, налазе се генерал и сам министар. Први ће, бојажљиво, ући у воду и отпливати ка „великој плажи“, где се ипак више осећа међу својима (Ћопић, 160). Министар је већ, вероватно с обзиром на положај, неодлучније природе:
„С једне стране, срце га вуче тамо, на велику плажу, међу народ, а с друге стране, све му се чини да ће нешто изгубити од властите величине ако се умијеша међу свјетину“ (Ћопић, 161)
Министру је ипак потребан потицај, који се јавља у виду два лика – једног ударника и једног државног уметника.

Са једне стране, ту је човек чији је долазак пропраћен нечим што Ћопић, несумњиво иронично, карактерише као „варварско фрктање“ једне мокре њушке, након чега следи мук и покушај да се дошљаку суптилно објасни да му ту нема места. Човек није слушао шта му се говори, већ је, својим путем, отишао по свој шприцер, те, „нељубазно услужен“, прошао даље (Ћопић, 163). Интересантна је министрова реакција у овом тренутку, који је у придошлици препознао „чувеног ударника и новатора коме је он прољетос лично предао награду и орден, па као да је затечен у рђавом друштву, поцрвење и сагну главу да га ударник не би препознао“ (Ћопић, 163).

Са друге стране, министар ступа у непосредну комуникацију са човеком који му се обраћа без персирања, а који има улогу оног дечака који виче: „Цар је го!“ Наиме, ради се о уметнику: „вајару или књижевнику“, на ког са ниподаштавањем гледа министрово окружење. Њему уметник говори, ведро и отворено, како нити уме да плива, нити је смршао, сасвим супротно раније поменутом директору (Ћопић, 165). Уметник се налази са друге стране, на великој плажи, на коју са њим одлази и министар, тако коначно бирајући да радије буде са народом, пре него покондиреним псеудочелницима пролетаријата.

photomania-3246c8bad62f60167e525b35fb2100a3

Управо у овом тренутку, када нестане сваког ауторитета – и генерала и министра – свита која их окружује допушта себи да сања. Директор се враћа и почиње да се улагује министровом помоћнику, желећи тако да у сваком тренутку буде осигуран, док сам помоћник осећа извесну надмоћ: „… дубље се завали у плетену фотељу и утону у крупне сање. Најприје машта како му је умрла жена, а он се оженио министровом свастиком, затим је и сам постао министар, па предсједник владе, па…“ (Ћопић, 165). Где се, заправо, завршава ова бирократска градација у машти министровог помоћника? Је ли можда пожелео да постане председник ФНРЈ, или чак, ако се пусти машти на вољу, Ћопић антиципира постојање функције председника републике без ограничења трајања мандата? Уз то, примећује се, још једном, Ћопићева суптилност сугестије, када констатује како се помоћник министра не заваљује у плетену столицу, већ, управо, плетену фотељу, тиме јасно алудурајући на неодвојивост од функције, која у датом времену служи као дистинктивно обележје у друштвеним круговима.

А са друге стране, даље од виле у којој помоћник министра сања демократски уређен државни удар и где свастика машта за кога да се уда, на месту где се и рзање чује, „велика плажа необуздано бучи, кличе, пјева и […] бурно изражава задовољства и жеље сваком приступачне“ (Ћопић, 166). Овде је кључна синтагма жеље сваком приступачне, које већ у старту сугерише како постоје жеље које нису свакоме приступачне, а што опет говори у прилог идеји да у земљи постоји друштвена раздвојеност.
Можда може свака баба да коментарише министарске магацине, али дало би се запитати – може ли постати министарка?
Вратимо се и на пример једног ударника, који није добродошао у луксузно летовалиште, али зато јесте другарица свастика друга министра.

Ћопић је причу изградио на снажним контрастима – одвојена вила спрам велике плаже, малобројна елита спрам небројене свјетине, тишина у вили спрам буке на плажи, класа која се вози аутомобилом спрам оне која гамиже пешке, ласкавост спрам искрености, надменост спрам непосредности. Мора се обратити пажња и на приказивање друштвеног  раслојавања: са једне стране – лицемерни, надмени, властољубиви и понизни помоћник министра са супругом, министрова свастика и слаткоречиви директор, а са друге уметник, ударник и народ. Између њих – министар и генерал. Управо њихово напуштање необуржоаских позиција и повратак у свјетину, есенција је Ћопићеве критике, али и тек први корак ка решењу проблема нове класне разуђености друштва.

db9eaa32-4e81-4d7a-8c22-1451d2fe5e90_w987_r1_s

Други корак представља решење проблема који настаје када одређени државни службеници остају без надзора и допуштају да их понесу маштања којима се границе не могу ни наслутити. Они остају у тишини, најпре да маштају, потом да планирају, на крају и да спроводе своје планове у дело, што ће, неминовно, резултирати пропашћу.

Политичка реакција са највишег места, која није изостала, приказала је Ћопића као јеретика. Ипак, из данашње перспективе, очигледно је да су јеретици били они који су се налазили на месту Ћопићевих тужилаца.

Јеретичку причу, чини се, нико други до Ћопића, у оном времену, и није могао написати, нико није имао тако снажну подршку из народа попут њега. Бирајући између позиције режимског и народног (односно, народског) писца, он је одабрао потоње, можда и несвестан да иза његове критике неће стати нико од његових колега по перу. Подвиг који Ћопића, уједно, чини и једном од најтрагичнијих, али и најомиљенијих личности наше савремене књижевности.

Литература:

Ћопић, Б. Одумирање међеда. Београд : Просвета ; Сарајево : Свјетлост : “Веселин Маслеша”, 1985. стр. 159-166.

Аутор: Растко Лончар

Scroll To Top