Архиве ознака: Проза

NEGATIVE SPACE

„Надувам се лепка на Спомењаку, после три сата не знам да изађем из вазе!“1)

                                                                                 – Виктор Бауер

Иако сам се мали милион пута сусретао са negative space((14218141_222375044827478_1327910858_nМожда сам управо зато у тој negative space синтагми прво препознао место где под огромним знацима навода „живим“, односно само „хабитуирам по навици“, дипломама поричем себе и – с времена на време – „мислим да, дакле, постојим“. Бити, или не бити?! Наставите са читањем NEGATIVE SPACE

ФУСНОТЕ:   [ + ]

МОГЛИ БИСМО У ПРИЗРЕН, НА ФИЛМ И КОЛАЧЕ

Нови Сад, прометна улица, гуркају нас пролазници. Сусрећем се са старим познаником. Топло је, али застајемо да кратко поразговарамо.

Време: почетак августа, пре мог одласка на пут за Призрен.

– Хеј, где идеш то? – упита ме он.

– У Призрен. – одговорих му.

– Молим?

– У При-зрен, онај стари град на Косову, на самом југу.

– Како то мислиш идеш на Косово…

– Тако лепо, идемо нас шест на Докуфест – међународни фестивал документарног филма. Наставите са читањем МОГЛИ БИСМО У ПРИЗРЕН, НА ФИЛМ И КОЛАЧЕ

ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Небо је било без облака. Јак ветар дувао је од раног јутра. Чудно се осећао. Подилазила га је језа од узнемирених крикова галебова у заливу. Устао је, узрујан и пронашао мајку у винограду. Сестра је још увек спавала. Јутро је било необично хладно, али није понео гуњ. Неумивен, посматрао је небо. Дрвеће на обали повијало се од силине ветра и шумело, док је море грмело.

Узбуркана сила претила је да поломи околно стење и Старут им крену у сусрет. Волео је буру, али је ова била некако другачија. У селу је владао мир, необичан за то доба дана. Нигде чамца, нигде бачене мреже. Сео је на влажну стену и загледао се у пучину. И даље ни трага броду, барци, чамцу. Некаква чудна зебња увлачила му се у кости, али ју је приписивао влажном камену, узнемиреном мору, белим галебовима. Наставите са читањем ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

СУПА/МИТ О СИЗИФУ

СУПА

Заборав, љубав и снови једне кокошке,
њена потрага за каменчићима за успешно варење хране,
њени погледи уперени у небо,
њена стрепња од канџи,
њен петао,
њена скривена јаја,
и све то прекида фијук секире – Наставите са читањем СУПА/МИТ О СИЗИФУ

NIŠVILLE IS OVER

Неко и Пајацо су осведочени љубитељи музике било рокенрола, било џеза. Тако их је пут и довео у Нишвил и на Нишвил. Међутим четвородневна авантура је окончана, и они се враћају дому своме. А како другачије него међуградским аутобусом. Разговор који ће њих двојица водити биће о свему другоме само не о Нишвилу и о музици. То је било, догодило се, то је иза њих, и требало би погледати оно што је испред, што ће се тек догодити. Упутити један мали, сасвим мајушан поглед у блиску будућност.

Наставите са читањем NIŠVILLE IS OVER