Архиве ознака: Крик

Успавана Матилде – приповест о Матилде

(одломак из романа)
Из пера Матилде вон Регенштајн

Ја, Матилде Вон Регенштајн, научила сам рано да сликам облак изнад дивље, далеке планине  због чега сам од ране младости на себе навукла гнев моје мајке Јохане.

Када сам имала седам година, замак Регенштајн био је драгуљ Данске, попут украса на мајчиној хаљини. Таванице су биле богато украшене сликама и каменим порталима. Зидови су имали позлаћену кожу. Наставите са читањем Успавана Матилде – приповест о Матилде

Mагија хипереализма

1
Украсти
Ону траку сунца
Што кроз замрачен
Прозор допире до очију
И тера ме да жмурим.
Онај минут данас
Трећег септембра
Када сам била суперстар
Када сам чула како
Се Тарковски продире Наставите са читањем Mагија хипереализма

Dies irae (Дан гнева)

Драга моја,

пишем ти ово писмо, још увек слуђен и под утиском страшног и узнемирујућег сна, који ме је просто изуо из ципела. Пресуле су се тешке гомиле ситног песка, низ уска грла времена пешчаним сатовима, а ја сам много, много старији од оног времена које је реално протекло од нашег последњег виђења. Старији вероватно и од сумњи да ме нема тамо где би требало да будем, уморан од чекања да дође САВРШЕНА и преточен у чист флуид неверице, што као још нерођено дете, вршља иза прага свести, инстиктивно и конфузно гризући сопствену пупчану врпцу, не би ли се иза тога проломио плач новорођеног, плач као симбол зачетка живота и обећаног спасења, из чијих суза би се откинула срећа и као Божићно звонце најавило баш ТЕБЕ. Наставите са читањем Dies irae (Дан гнева)

Над провалијом

Вратио си чиме су те дужили
Преко мере кад све зброје
Отели су и што ти нису пружили
Сваки ђаво зграбио је своје

Скочи шта те кочи
Наставите са читањем Над провалијом

Поглед ка земљи Берићетији

Гледао сам из далека, дивио се, тајио и патио. Срећа те земље била је сразмерна броју хуманитарних учинака њеног Владара. Иако је свуда у савременом свету република била општи државни појам, ту је, мада, изузетно урбаном струјом, владала апсолутистичка монархија. Владар је са разлогом носио ту титулу, али, није му ласкало када га тако зову. Био је њихов градитељ, њихов филозоф, доктор, пекар, шумар, обућар, њихов вуду и све друго што ни сам лексички фонд за сада не садржи. Био је све што се може замислити. Био је храбар и способан, хуманост је синоним за његово име. Наставите са читањем Поглед ка земљи Берићетији

Tintinnabulum

Арву Перту

у високим и ниским тоновима
Паиде на половини пута
Раквере и север
уништени породични клавир
Нови врт изгубљен у дечјим гласовима
исписани некролог за
ослушкивање режима Наставите са читањем Tintinnabulum

Драга моја госпођо

(из збирке песама “Антологија илузија”)

Ја сам песник
драга моја госпођо
и не могу дозволити
да због вашег задовољства,
оживљавам једну давну декорацију, Наставите са читањем Драга моја госпођо