Arhive oznaka: Jadranka Milenković

MIT O ŽENSKOM PISMU

Ono čega nema u rečima, u usmenoj ili pisanoj književnosti, osuđeno je na zaborav, prećutkivanje, a samim tim i nepostojanje. Sve što je moglo biti preneto, iz najdalje prošlosti, do nas je stiglo kroz stih, sliku koju je oslikao pesnik svojim jezikom, metaforu ili parabolu zapisanu u najstarijim spisima i kroz veliki broj drugih književnih oblika formiranih u najrazličitijim kulturama. Ono što danas znamo o verovanjima ljudi, običajima ili istoriji drevnih civilizacija samo je deo koji je sačuvan kao književno ostvarenje. I to je jedan od razloga zašto su veliki vladari pravili ogromne biblioteke, otkupljivali rukopise, plenili ih, unajmljivali prepisivače. Oni drugi, koji su otimali vlast, palili su biblioteke i knjige svojih prethodnika, ne bi li tako izmenili ne samo budućnost nego i sliku prošlosti, i uspostavili nove istine. Nastavite sa čitanjem MIT O ŽENSKOM PISMU

POTREBA DA SVE BUDE PRAVO

Niče je u svojim „Nesavremenim razmatranjima“ objavio i odličnu knjižicu o istoriji, nazvavši je „O koristi i štetnosti istorije za život“. U sličnom maniru, ovu kratku raspravu mogli bismo nazvati i „O koristi i štetnosti potrebe da sve bude pravo“ (ili savršeno, ili smisleno). Kada se kaže – potreba da sve bude pravo – to zvuči kao jedna neiskvarena težnja osetljivog bića koje ne pristaje ni na šta drugo sem na ono što je nedirnuto (bilo čime što bi ga moglo isprljati). Kod raznih ljudi takva se potreba ipak na različite načine pretvara u nešto sa lošim posledicama, i po samu tu osobu, i po njeno okruženje. Nikom ne možemo obezbediti to Pravo, ma koliko voleli osobu koja to zahteva. Nastavite sa čitanjem POTREBA DA SVE BUDE PRAVO

IDEMO ZAJEDNO HLADNOM ZEMLJOM

Gde se nalazi Istok? Istočnije od koje tačke? Da li je tamo Novi Jerusalim, Pekićev, mesto gde je sačuvano sećanje naroda; sačuvano ali ne i tumačivo? Zbog čega 70 godina nakon završetka Drugog svetskog rata još uvek ne možemo odgovoriti na pitanje je li moguće pisati poeziju nakon Aušvica, i da li je moguće živeti jedan novi život, svež i nevin, dok prošlost uredno počiva iza stakala vitrina u muzejima? Nastavite sa čitanjem IDEMO ZAJEDNO HLADNOM ZEMLJOM

“JEDAN ČOVEK: KLAUS KLAMP”

Roman Jedan čovek: Klaus Klamp deo je tetralogije Gonsala M. Tavareša, nazvane i „crne knjige“, koje je kod nas objavio Treći Trg, u prevodu Tamine Šop i Jasmine Nešković. To je priča o ratu. O kojem ratu je reč, u kojoj zemlji, autor nam ne govori. Pre nego što započnem iznošenje svojih utisaka, pozvaću u pomoć Danila Kiša, i način na koji je on započeo jednu od svojih knjiga:

„Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i nedoumici, ima jednu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka. Ali da bi bila istinita na način o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispričana na rumunskom, mađarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini svih tih jezika. Tada bi, po logici slučaja i mutnih, dubokih i nesvesnih zbivanja, blesnula u svesti pripovedačevoj, i po koja ruska reč, čas nežna kao teljatina, čas tvrda kao kindžal. Kada bi, dakle, pripovedač mogao da dosegne nedostižni i stravični čas vavilonske pometnje, čule bi se ponizne molbe i užasna proklinjanja…” Nastavite sa čitanjem “JEDAN ČOVEK: KLAUS KLAMP”