Архиве ознака: Јадранка Миленковић

МИТ О ЖЕНСКОМ ПИСМУ

Оно чега нема у речима, у усменој или писаној књижевности, осуђено је на заборав, прећуткивање, а самим тим и непостојање. Све што је могло бити пренето, из најдаље прошлости, до нас је стигло кроз стих, слику коју је осликао песник својим језиком, метафору или параболу записану у најстаријим списима и кроз велики број других књижевних облика формираних у најразличитијим културама. Оно што данас знамо о веровањима људи, обичајима или историји древних цивилизација само је део који је сачуван као књижевно остварење. И то је један од разлога зашто су велики владари правили огромне библиотеке, откупљивали рукописе, пленили их, унајмљивали преписиваче. Они други, који су отимали власт, палили су библиотеке и књиге својих претходника, не би ли тако изменили не само будућност него и слику прошлости, и успоставили нове истине. Наставите са читањем МИТ О ЖЕНСКОМ ПИСМУ

ПОТРЕБА ДА СВЕ БУДЕ ПРАВО

Ниче је у својим „Несавременим разматрањима“ објавио и одличну књижицу о историји, назвавши је „О користи и штетности историје за живот“. У сличном маниру, ову кратку расправу могли бисмо назвати и „О користи и штетности потребе да све буде право“ (или савршено, или смислено). Када се каже – потреба да све буде право – то звучи као једна неискварена тежња осетљивог бића које не пристаје ни на шта друго сем на оно што је недирнуто (било чиме што би га могло испрљати). Код разних људи таква се потреба ипак на различите начине претвара у нешто са лошим последицама, и по саму ту особу, и по њено окружење. Ником не можемо обезбедити то Право, ма колико волели особу која то захтева. Наставите са читањем ПОТРЕБА ДА СВЕ БУДЕ ПРАВО

ИДЕМО ЗАЈЕДНО ХЛАДНОМ ЗЕМЉОМ

Где се налази Исток? Источније од које тачке? Да ли је тамо Нови Јерусалим, Пекићев, место где је сачувано сећање народа; сачувано али не и тумачиво? Због чега 70 година након завршетка Другог светског рата још увек не можемо одговорити на питање је ли могуће писати поезију након Аушвица, и да ли је могуће живети један нови живот, свеж и невин, док прошлост уредно почива иза стакала витрина у музејима? Наставите са читањем ИДЕМО ЗАЈЕДНО ХЛАДНОМ ЗЕМЉОМ

„ЈЕДАН ЧОВЕК: КЛАУС КЛАМП“

Роман Један човек: Клаус Кламп део је тетралогије Гонсала М. Тавареша, назване и „црне књиге“, које је код нас објавио Трећи Трг, у преводу Тамине Шоп и Јасмине Нешковић. То је прича о рату. О којем рату је реч, у којој земљи, аутор нам не говори. Пре него што започнем изношење својих утисака, позваћу у помоћ Данила Киша, и начин на који је он започео једну од својих књига:

„Прича која следи, прича која се рађа у сумњи и недоумици, има једну несрећу (неки то зову срећом) што је истинита: она је записана руком часних људи и поузданих сведока. Али да би била истинита на начин о којем њен аутор сања, морала би бити испричана на румунском, мађарском, украјинском или јидишу; или, понајпре, на мешавини свих тих језика. Тада би, по логици случаја и мутних, дубоких и несвесних збивања, блеснула у свести приповедачевој, и по која руска реч, час нежна као тељатина, час тврда као кинџал. Када би, дакле, приповедач могао да досегне недостижни и стравични час вавилонске пометње, чуле би се понизне молбе и ужасна проклињања…“ Наставите са читањем „ЈЕДАН ЧОВЕК: КЛАУС КЛАМП“