Архиве ознака: Марко Антић

ГРЧ

Не могу прецизно да одредим када сам по први пут уочио промену. Грч. Да ли су у питању били дани након поплаве? Слуђени људи, уништени домови, гомиле трулог покућства и змије по улицама? И та прашина, проклета црвена прашина, вековни муљ са дна речног корита, зараза развејана ветром. Или – дан када си тихо рекла збогом јер си схватила да немамо новца да изнајмимо кућу, чувамо животиње и будемо своји? Када су снови расточени у реалност? Наставите са читањем ГРЧ

БУДИ ПРОДУКТИВАН (У МАШИНИ)

Буђење у 06:30.
Намести кревет на брзака, умиј се.
Среди се.
На послу си у 07:30.
Није неки, али тренутно га имаш.
Труди се да не касниш.
Провуци картицу, упиши се у свеску.
Поздрави колеге.
Попиј кафу када дођеш.
Бори се као и други, ниси ти једини роб.
Поштуј паузу. Поједи нешто.
Снађи се за пар аспирина.
Трпи. Њихов си до 15:30.
Ручај. Окупај се.
Одиграј омиљену видео-игру.
Испразни се, испраши негативце.
Одговори девојци на поруку.
Осмислите викенд.
Неће вам сваки викенд бити слободан.
Не запостављај уметност.
Радиш на причи.
Допиши пар реченица.
Прилегни мало.
Жмури. Отвори очи.
Читај.
Друг ти је позајмио књигу.
Презалогаји.
У 21:05 пусти неки филм.
Betty Blue или Marx Reloaded.
У 23:40 већ спаваш чврстим сном.
Успео си?
Сањај.
Аутор: Марко Антић

И ЈОШ МНОГО ТОГА

Љубав је твоје писмо њој, чоколадице „Животињског царства“,
букети љубичица и њен смех када те замисли
како си брао цвеће.

Њена писма теби, дискови, бомбоњере, цртежи,
нестало писмо, пакети пуни књига и стрипова,
руком писане песме, песме куцане на машини коју ти је   поклонила,
кесице топле чоколаде, разгледнице, шкољке,
изгубљено – нађени беџ, сличице „love is“
и уврнути чланци сецкани из новина
док си их још увек
читао.
Наставите са читањем И ЈОШ МНОГО ТОГА

ЂАЧКИ СПОМЕНАР

Лежи при дну плакара. Едиција „Круг“, Крушевац. Библиотека „ДЕЧЈА КЊИГА“. Улица Радомира Јаковљевића бб. Дизајн: Мирољуб Анђелковић. Тисак: РО ОГНИЗ, ООУР „Литоштампа“, Осијек 1988. година. Наставите са читањем ЂАЧКИ СПОМЕНАР

РУПА

У девети месец сам била кад се упутих у манастир. Куд ћу, шта ћу, стомак до зуби, отац ме из кућу избацио, а овај мој опет неће ни да чује. Вели, ће се жени с другу. Његови договорили. Вели, неће своје село и фамилију да брука. Каже, копиле никоме не треба. Одједаред сумња да је уопште његово. А кад сам му ономад у њиву рекла да гу волим тад није сумњао. Није грдан смео све то ни у лице да ми каже него сестрића послао. Наставите са читањем РУПА