Архиве ознака: КУЛТ

АЛМАСА

Алмаса, твој Месец је воду узео Сахари

И то није казна, већ милост прстију свемира.

Знај, пустиња је само један начин дисања

А таквом дисању, плућа нису материца

И грло није колевка у којој дете плаче.

Песак под твојим стопалима најлепше прича

Када су ти стопала боса и када ти се хиџаб

Одвоји од лица као кора од дрвета које грли.

У далеку жељу туђег ока тада те ветар увије

И постојиш као захир, овенчан кобним усудом.

Када си била зрно, Алмаса, твој отац ти је певао

О сенци која те је дозвала са пресушених извора

Док се лажно сунце у устима случајног човека

Са језиком играло Бога, челика и доброг времена.

Алмаса, небо које не зна како да створи кишу

И Сунце ће лако у облак закопати. Отровати птице.

Постоје светови у којима си само тело једног имена Које се никада млека са мајчине дојке није напило. Једног дана, пожелећеш да те је мање било

И док се твоји дланови буду опраштали од зрелог воћа Прва река у Сахари, потећи ће из твојих зеница,

Дете у твом наручју назваће те својом богињом

И схватићеш да сва она путена љубав

Која се догоди у дану који се зове Умирање

Никада неће скинути Земљу

Са високог плафона васионе.

Аутор: Немања Драгаш

НУШИЋ КАО ПОЛИТИЧКА ТРАВЕСТИЈА

Колико је Бранислав Нушић био испред свог времена и на који начин је његов „хумор који ублажава суровост живота” кроз историју постао карактеристика српског друштва сведочи и несвакидашње извођење представе „Госпођа министарка” у новосадском Позоришту младих. Глумци београдског театра „Бошко Буха” су ове недеље Новосађанима представили најигранију комедију у авангардном духу и кроз потпуно нови хумористичан начин осликали табу теме данашњице. Наставите са читањем НУШИЋ КАО ПОЛИТИЧКА ТРАВЕСТИЈА

ТРАГ

У почетку беше реч

беше

осећам
свет је остао
сам

без лица
без сенке
изван круга
светлост је сломила руке
пружајући их ка човеку
покушај загрљаја
крик очајно тежи свом еху
прадавни одјек.
Уморан свет
на леђима носи месец
око врата му виси сунце.
Једино још трагови воде
у себе.
У дну муња севне,
гром поцепа небо
а горе засија
пукотина.

Аутор: Душан Захаријевић

ПАД ЦРНОГ АНЂЕЛА

„Нама, заправо, недостаје у свему нешто што траје. Нешто у шта имаш поверење да је прошло искушење времена“ – Маги ЕКВ, март-април 1990.

Негде ’82. године, време је постало тешко бреме које притиска и гуши, раздире све оно што је другачије. Постало је тешко подноситинегирање свега што јеси, свега што радиш. Саму себе је пожелела да уклони на неко време, на сате, макар и на минуте, претворила би себе у нестални песак под тим несталним и усамљеним небом. Наставите са читањем ПАД ЦРНОГ АНЂЕЛА

БОРЕ У КОЈИМА СЕ ОГЛЕДА СВЕТ

Потцењеност обичног разговора често је последица прецењености амбијента, шљаштећих предмета и посебних услова у којима се саговорници налазе. Када се сви ефекти занемаре, остаје појединац  и његова неиспричана прича. Овог пута  појединац  је млади уметник  Ђорђе Ћорић, студент четврте године Академије уметности у Новом Саду, на смеру графика. Кроз један спонтан разговор, непрестане анегдоте и фотографије које су пратиле све описане ситуације сазнало се не само о једној уметности већ и  о једном заборављеном умећу живљења.

 Па, ето мало од незаборавног разговора за читаоце: Наставите са читањем БОРЕ У КОЈИМА СЕ ОГЛЕДА СВЕТ

САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

Постоји ли књижевност изван канона? Ко је ствара? Како, када настаје? Постоје ли онда нека правила по којим настаје апокрифна књижевност? Или је правило да нема правила? Безброј сличних питања још може тако у недоглед да се ниже. Ја се, ево, предајем. Одговора немам. Можда ми ипак, Сањаторијум – или: Ко још сахрањује птице може помоћи да бар мало “начне” могуће одговоре. За потпун одговор не гарантујем.

Наставите са читањем САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

„САКАТИ БИЛИ“ У САКАТОМ СВЕТУ

Позориште „Промена“ више од годину дана својим ентузијазмом, умећем и знањем убија форму класичног позоришта, бори се за право позориште дајући публици све оно што има у себи, а пре свега – истинску љубав према театру. Не смемо заборавити да уметничка битност и опстанак позоришта зависи пре свега од његове публике, степена до којега је развијен њен укус и од њене културне образованости. Док су друга уметничка дела из области књижевности и лепих вештина уопште само релативно зависна од ње, јер остају као материјални документи, који, данас несхваћени и неоцењени од савремене публике, могу ипак у будућности бити предмет дужног култа, дотле се уметничка дела глумаца, нематеријална и строго временски ограничена, заснивају на тренутним, често магневеним утисцима и расположењу публике. Писцима припада будућност, ако не и садашњост, глумцима припада безусловно и скоро само садашњост. Од утисака које публика понесе данас, зависи њихово уметничко значење у будућности. Наставите са читањем „САКАТИ БИЛИ“ У САКАТОМ СВЕТУ