Архиве ознака: Кристина Топић

Обојене фотографије необичног објектива

Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.

Ако би фотографије могле да причају, онда би казивале много више од забиљеженог тренутка. Овако ухваћени моменат ћути и показује оно што је очигледно на фотографији за све. Ћути, јер одсуство ријечи представља савршену артикулацију. Причају боје и буде сјећања, фарбајући их у шаренолика расположења и емоције, али само за оне који разумију код боја. Наставите са читањем Обојене фотографије необичног објектива

ПЕРФОРМАНС “ЈА ЋУ РАДИТИ ШТА ЈА ХОЋУ”

Ову поруку вам је уручила
позната бх умјетница:
  
Надам се да ће једног дана машине обављати
бесмислене послове за нас,
но и њима желим слободан викенд.
  
Радно вријеме: 24 + 8/7
  
Ја ћу радити шта ја хоћу.
Умјетница Алма Гачанин
alma_gacanin@hotmail.com

Шта  је  Ја ћу радити шта ја хоћу? Наставите са читањем ПЕРФОРМАНС “ЈА ЋУ РАДИТИ ШТА ЈА ХОЋУ”

ЧОВЈЕК ИЗМЕЂУ КОЛОНИЈЕ И ДИГНИДАДА

Људска крајност је увијек ту да зачуди, изненади и покрене на размишљање. Због ње настају највећа одушевљења и достигнућа вриједна дивљења. Крајност је смјелост, али је и поремећај. Крајност зна бити највећи отпадак човјекових мисли и дјеловања, над којима је могуће једино згражавати се, осуђивати их али увијек, увијек размишљати о њима: зашто тако нешто постоји, како и може ли се уопште спријечити, шта је са страдањем људи, кад моћ нема границе, шта буде? Ма колико живјели садашњост, одговоре често налазимо у неким већ проживљеним временима, јер и прије овог човјека живио је човјек. Наставите са читањем ЧОВЈЕК ИЗМЕЂУ КОЛОНИЈЕ И ДИГНИДАДА

У КЊИГАМА

Мислим:

Слово, ријеч, реченица, текст, завршетак рада, почетак болести, смрт. Не може тако! Мора ићи испочетка. Дубок уздах, рука дрхти, оловка на поду, мокра хартија, смртоносни мирис папира, болест, одумирање. Не ваља. Не може. Опет. Испочетка. Болест и смрт, заборави, не постоји. Онда ће ићи. Сунчан дан, књиге на улици, књиге у мислима, књиге око мене, књиге у мени. А у књигама нестајем, као да никад не постојах. У књигама постајем безимени, безвремени нико. Тешко је, тешко све то на папир пренијети. Наставите са читањем У КЊИГАМА

САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

Постоји ли књижевност изван канона? Ко је ствара? Како, када настаје? Постоје ли онда нека правила по којим настаје апокрифна књижевност? Или је правило да нема правила? Безброј сличних питања још може тако у недоглед да се ниже. Ја се, ево, предајем. Одговора немам. Можда ми ипак, Сањаторијум – или: Ко још сахрањује птице може помоћи да бар мало “начне” могуће одговоре. За потпун одговор не гарантујем.

Наставите са читањем САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

ПРИЧА О ВЕШ – МАШИНИ

Еј, морам нешто да вам прочитам? Нећете ме одати? Нећете, је л’ тако? Уф, добро је. Шта ако сазна дјевојчица Гицо?! Јао мени онда! Чудно је то, данас се осјећам одрасло, а јуче сам била дијете. Види, већ сад сам спремна да одам све дјечје тајне. Не, не… нисам ја још одрасла, само покушавам да се уврстим међу велике људе, а заправо сам им до кољена. Ти, немој да ме гледаш док читам. Стидим се. Рекла сам, нисам још одрасла. Мислим да ми је овако ипак боље. Наставите са читањем ПРИЧА О ВЕШ – МАШИНИ