Arhive oznaka: Katarina Ristić Aglaja

NEITINO OBZORJE – PRAG NOVOG EONA

Nova (pojačano savesna) elita-na-zemlji – ne bi bila ona za-svet-nezainteresovana, s fiksnog udaljenja objavljujuća, nego jedna koja se (kao svud po zemaljskoj kugli razbacana) stvara pod nevidljivim vođstvom mrtvih: – preokret na pragu novog eona! A taj je sam prag podzemna riznica, sunčeva zaklopljena zenica ili Amentet – predvorje Duata (noćnog puta) gde mrtvi čekaju barku zalazećeg sunca. U njemu se (kao unakrst prosečenom “kvadratu”) vaga da li će neke duše nastaviti put kroz Duat (beskonačno izuvijani put, ponoćno-obrisni “krug”) ili neće; te da li će biti sposobne za ovakvo jedno vođstvo-nad-živima. Nastavite sa čitanjem NEITINO OBZORJE – PRAG NOVOG EONA

PROSTOR ČEKANJA

Paralelno ovom životu teče i jedan naš život koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i naših zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaže ureze svedočanstava jedne više perspektive što, tek na tački postignute gustine, treba iznova da prečita čitav zemaljski život.

Prvi utisak nakon i u vezi mog rođenja jeste osećanje izvesnog unutrašnje proizvedenog pritiska, nemogućnost da se iznađe dovoljan prazan široko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinjuća, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto sažimanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog šatora – prikačilo oko mog još nemuštog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednjačećeg zvuka sopstva beše i odviše tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozorče jedino preostale nade – moglo tek proviriti ali ne i nekamo pristupiti. Nastavite sa čitanjem PROSTOR ČEKANJA

PEJZAŽ I MUZIKA

“Muzika je jedini dar u kome čovek uživa sam; svi ostali darovi traže svedoke”. (Marmontel: Priče o manirima)
 “...Ali palo čovečanstvo ima mogućnost da se služi još jednim zadovoljstvom – možda jednim jedinim – koje se još više nego muzika, najbolje ostvaruje u drugovanju sa osećanjem izolovanosti, sa osamom. Mislim na zadovoljstvo i kontemplaciju doživljenu prilikom posmatranja pejzaža u prirodi...” (Edgar Po: Vilino ostrvo)

Može se reći da postoji sasvim izvesna veza između sve velike stvorene muzike i svetlosnih struna određenog predela: “arhitektonska” slika preseka na-sebi-zastalih geoloških strujanja i iz-nesvesnog-izroneli, obrisni zapis muzičke kompozicije stoje u prisnoj vezi. Nastavite sa čitanjem PEJZAŽ I MUZIKA

POETSKE REFLEKSIJE O LEMURIJI I ATLANTIDI

– Stradanja Male Atlantiđanke –

Prolom bujice Majčinog umovanja o jedno ostrvo, ostavio je dubok otisak: – tablicu imena izgnanih duhova, među kojima predvodi ona sâma, kao zaboravom prenesena u vlastitu Kćer. To je “ona koja više ne zna ni svoj stalež ni svoje mesto, ali koje se san još seća…”* (Sen-Džon Pers: Morekazi). Nastavite sa čitanjem POETSKE REFLEKSIJE O LEMURIJI I ATLANTIDI

LJUBAV JE VIŠA MATEMATIKA

Ljubav je viša matematika, poput pesme sfera iz pitagorejske znanosti. Dakle, ništa što je proizvoljno – jer pripada nultom izboru duše, u njenoj prenatalnoj egzistenciji, predestiniranoj harmoniji. Ali, u središte te harmonije pred-upisan je izvestan element disharmonije, koji dopušta upliv slobodne volje ili prodor daha kreativne novine u samo srce drevnog kosmosa. Nastavite sa čitanjem LJUBAV JE VIŠA MATEMATIKA