Архиве ознака: Катарина Ристић Аглаја

НЕИТИНО ОБЗОРЈЕ – ПРАГ НОВОГ ЕОНА

Нова (појачано савесна) елита-на-земљи – не би била она за-свет-незаинтересована, с фиксног удаљења објављујућа, него једна која се (као свуд по земаљској кугли разбацана) ствара под невидљивим вођством мртвих: – преокрет на прагу новог еона! А тај је сам праг подземна ризница, сунчева заклопљена зеница или Аментет – предворје Дуата (ноћног пута) где мртви чекају барку залазећег сунца. У њему се (као унакрст просеченом “квадрату”) вага да ли ће неке душе наставити пут кроз Дуат (бесконачно изувијани пут, поноћно-обрисни “круг”) или неће; те да ли ће бити способне за овакво једно вођство-над-живима. Наставите са читањем НЕИТИНО ОБЗОРЈЕ – ПРАГ НОВОГ ЕОНА

ПРОСТОР ЧЕКАЊА

Паралелно овом животу тече и један наш живот који не би био онај преудаљен свет идеја, него свет одјека нас и наших збивања у једној префињенијој материји. И она је та која слаже урезе сведочанстава једне више перспективе што, тек на тачки постигнуте густине, треба изнова да пречита читав земаљски живот.

Први утисак након и у вези мог рођења јесте осећање извесног унутрашње произведеног притиска, немогућност да се изнађе довољан празан широко-удисајан простор у коме би се настанила једна гранањем успињућа, тропски пребогата слика-о-себи: – место сажимања, за кога би се – као за врх каквог у хитњи импровизованог шатора – прикачило око мог још немуштог самопосматрања. Праг усликовљавања тог у-даљ-одаслатог оку-предњачећег звука сопства беше и одвише тесан, тако да се кроз њега – као кроз прозорче једино преостале наде – могло тек провирити али не и некамо приступити. Наставите са читањем ПРОСТОР ЧЕКАЊА

ПЕЈЗАЖ И МУЗИКА

“Музика је једини дар у коме човек ужива сам; сви остали дарови траже сведоке”. (Мармонтел: Приче о манирима)
 “...Али пало човечанство има могућност да се служи још једним задовољством – можда једним јединим – које се још више него музика, најбоље остварује у друговању са осећањем изолованости, са осамом. Мислим на задовољство и контемплацију доживљену приликом посматрања пејзажа у природи...” (Едгар По: Вилино острво)

Може се рећи да постоји сасвим извесна веза између све велике створене музике и светлосних струна одређеног предела: “архитектонска” слика пресека на-себи-засталих геолошких струјања и из-несвесног-изронели, обрисни запис музичке композиције стоје у присној вези. Наставите са читањем ПЕЈЗАЖ И МУЗИКА

ПОЕТСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ О ЛЕМУРИЈИ И АТЛАНТИДИ

– Страдања Мале Атлантиђанке –

Пролом бујице Мајчиног умовања о једно острво, оставио је дубок отисак: – таблицу имена изгнаних духова, међу којима предводи она сâма, као заборавом пренесена у властиту Кћер. То је “она која више не зна ни свој сталеж ни своје место, али које се сан још сећа…”* (Сен-Џон Перс: Морекази). Наставите са читањем ПОЕТСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ О ЛЕМУРИЈИ И АТЛАНТИДИ

ЉУБАВ ЈЕ ВИША МАТЕМАТИКА

Љубав је виша математика, попут песме сфера из питагорејске знаности. Дакле, ништа што је произвољно – јер припада нултом избору душе, у њеној пренаталној егзистенцији, предестинираној хармонији. Али, у средиште те хармоније пред-уписан је известан елемент дисхармоније, који допушта уплив слободне воље или продор даха креативне новине у само срце древног космоса. Наставите са читањем ЉУБАВ ЈЕ ВИША МАТЕМАТИКА