Река без обала

Aндреас Окопенко: Лексикон роман, Службени гласник, 2013.

Предвиђам тешка времена, јадикује инжењер… Постојаће водећа класа и огроман број компјутер-пролетаријата, зовем их скраћено КП… Питање је – ко односи победу?  Маса која ће у том случају уништити читаву цивилизацију и изнова почети као из каменог доба или – високоорганизована диктатура интелигенције? Једно је пак сасвим сигурно: Vae victus!

Пољупци 1
Пољубац поштовања: отприлике као пролећни ветар...
Пољубац обећања: лак и нежан, у оба ока...
Пољубац наклоности...
Пољубац снаге...
Пољубац хиљаду жеља...
Пољубац стварне љубави: он је круна свих пољубаца. Важи за оне људе који стварно воле и са којима се жели веза за читав живот...

Шире посматрано, основна „мана“ овог романа је у његовом наслову: Лексикон роман. Будући да већина читалаца, на пример чланова библиотеке, дође да би прочитала нешто за своју душу, мало је вероватно да неко изабере књигу која асоцира на уџбеник, енциклопедију или речник. Игром случаја, у недостатку времена да сачекам наручену књигу (Пол Остер: Зимски дневник) бацила сам поглед на рафове где ми је одмах пажњу привукла необична комбинација пишчевог имена и презимена који су наизглед били у колизији. Пробуђене радозналости, одлучила сам да је узмем уз извињење да одустајем од наручене.

И већ у возу (ах, тај воз!) у коме се тако дивно и комотно може читати, уз благо уљушкивање, монотоно клопарање попут успаванке, сањарење склопљених очију уз привремено склопљену књигу и буђење са погледом у не(пре)познато, уз савршени мир (ако путујете до последње станице), или уз панику (ако силазите на успутној станици). Не зове се низ вагона узалуд: композиција. Има свој умирујући звук, музику (замало) која је ближа класичном синкопирању но какофоничним новотаријама. Има ту нешто…

И наравно, почела сам најпре са  прелиставањем, што се не препоручује, бар из куртоазије према писцу и његовом делу. И гле чуда! Ова књига је баш то дозвољавала: да се листа. Али, била је то мала пишчева варка. Листање ме је врло брзо вратило на прву страницу, а да роман (како се у наслову представио) није само лексикон. Као у каквом научно-техничком поступку присутно је и Упутство за употребу!  Но, оно што ће се одмах приметити, пре свега, то је да нема ствари која овог писца не интересује. Што би се једноставно рекло: енциклопедијски човек. Али, не и једноставан човек.

Ко је, заправо, Андреас Окопенко?

У биографији стоји да је пишчева мајка аустријанка, а отац познати украјински лекар који није успео да избегне репресије Совјетске Републике. Стога се Окопенко декларише као аустријски син украјинског оца. Мада је рођен у Словачкој (Кошице, 1930)  живео је од 1939. у Бечу, где и умире 2010. Несуђени хемичар (кратко је студирао хемију), захваљујући болести или пак ироничном односу професора који га је упућивао на новинарство, Андреас Окопенко постаје један од највећих савремених аустријских писаца. Објављује најпре песме, потом радио-драме, ради у часопису Neye Wege као лектор, издаје три романа, али уређује и легендарни  часопис Публикације групе младих аутора (професор је, ипак, био видовит!), саставља антологију аустријске лирике, издаје сабране аутобиграфске текстове (Сећање на наду, 2008). У Бечу је извео и светлосну инсталацију (1996) и две године води Окопенко колоквијум. Његов свестрани дугогодишњи рад пропратиле су бројне награде: Награда за књижевност (1977), Награда града Беча за књижевност (1983), Медаља части града Беча (1995), Велика државна награда Аустрије за књижевност (1998), Награда Георг Тракл  за лирику (2002). Његов рад је био тема два дипломска рада на Бечком Универзитету. О себи самом, говори са пуно духа и самоироније, док своју аутобиографију, завршава скоро бајковито:

И пошто сам тада живео као слободни уметник, прискрбио сам себи неколико књижевних награда, као и венчање са извесном мудром женом, на којој пре тога нико није био оставио маснице, и ако до изласка овог алманаха о мени нисам умро (рачунам од лоших крвних судова), онда живим још данас.

Са  наклоношћу и са много знања, смисла и умећа (свакако и напора), велику улогу у приближавању Окопенка српској читалачкој публици, има  преводилац Мирјана Д. Стефановић. Занимљива је њена прича о жељи да се ова књига преведе на српски језик, која почиње од тренутка када је сама прочитала (а није се усудила да је преведе, нудећи је другима, што се изјаловило због различитих разлога), до тренутка када се одлучује да је сама преведе, што је, чини се био прави погодак јер бисмо остали ускраћени за једно сјајно дело савремене светске књижевности. Њено дружење са овим романом је читава одисеја у којој се, добијена из Беча, књига губила, поново је стизала, била у рукама других преводилаца, одстојавала на полицама других преводилаца, нестајала да би коначно била набављена и преведена. Треба стварно заволети роман (што и није било тешко), али проћи тегобан пут до превођења, што је читав један подвиг или огромноопасна авантура како каже М. Д. С. конструишући и у своме поговору нове речи, очигледно под утицајем писца коме се не може одолети. Међутим, за њу која је пролазила са часова славистике поред кафане Hummel у којој је, како касније сазнаје Окопенко седео често са пријатељима уз чувену, најбољу на свету, бечку кафу brauner, а потом, слушала на чувеном каменом мосту у Регенсбургу песму Зигфрида Кристофла инспирисану главним јунаком Лексикон  романа, није ништа чудно што се роман максимално приближио нашем читаоцу свом снагом писане речи Андреаса Окопенка. И стога, и она, као и сам писац у уводу романа, свој поговор почиње надахнуто и студиозно речима:

Почетак. А одакле почети? Кад ни књига која се сад српском читаоцу подастире нема почетак, баш као што нема ни – крај… Прогутала сам је читањем у једном даху… та је књига морала бити прочитана и у мом језику. Толико ми је до ње било стало.  

Пишући о самом роману преводилац М. Д. С. каже:

Невероватно реализована литература сваковрсне могућности! То је први хипертекст у облику књиге, пре, дакле, но што је постојао интернет. Као класично сређен хронолошки роман, једва би био читљив и разумљив; на једном месту аутор и каже да је овде реализован ред типа "jam session"; може човек и да дода, како такав поредак одредница и њихове хронологије значи и да је то путовање изнад обала и без њих. Зато се на почетку налази упутство за употребу...

Не обећавајући да се нећемо опет обратити преводиоцу, који је истовремено и водич и тумач многих одредница које су нама као странцима непознате, а посебно што смо ову књигу (преведену) добили са закашњењем од четири деценије, улазимо у занимљиве меандре Окопенковог романа кога је у поднаслову означио као: једно сентиментално путовање до сусрета извозника у ноћном злодуху Друдену.

Лексикон роман је управо то што јесте. Књижевна врста која се може читати, читати, читати, а да никада не буде прочитана. И сваки сусрет са њом доносиће неко ново откриће. На идеју да ово дело напише, А. О. је дошао је управо путујући возом из Беча у једно од места где је држао предавања, у Сарбрикен. Међутим, одједном је за приказ предела кроз које пролази, воз био превише брз (!) и зато се одлучио да његов главни јунак, трговац хемикалија Ј. путује бродом, реком Дунав, док не стигне на састанак са извозницима у месту Друден. Удаљеност од обала дозвољава дуже време опажања околине, али и разбуктава пишчеву машту: шта би се могло налазити даље од обала, да се не види, а вредно је забележити. Описујући поједине појмове, догађаје, пејсаже, људе писац ствара праве мини есеје који чине основни скелет лексикона. Користећи опет своје знање хемије,  Окопенко када наиђе на моменат да читаоца упути шта ће одабрати од понуђених одредница, не ставља знак једнакости који се обично користи у таквим случајевима, већ исписује стрелицу. То је и много тачније, јер стрелица се користи у хемијским једначинама пошто су оне много флексибилније од строгих, математичких, и никада се заправо не зна да ли је хемијска реакција кренула баш у том правцу и да би дала баш те продукте реакције. А то је и пишчева жеља, да читаоца упути само шта има све на располагању и да се сам одлучи шта ће изабрати У овом случају на располагању су разни погледи и продирања погледа у одређену уочену одредницу – суштину која ће се наћи у лексикону као понуђена, што не значи и прихваћена од читаоца. (Сада нам се тек отварају видици колико су уски и ограничени романи који нам дају једну варијанту и једину, неопозиву могућност. Разбијајући континуитет и шематизам романа по дефиницији, откриће Окопенка не мора бити у размерама откривања континента, али се може сврстати у проналажење новог острва у већ познатом  архипелагу, нове звезде у већ означеној галаксији или пак, новог артефакта у археолошком налазишту. У сваком случају, читалац се укључује и  улази на романопишчев посед, а тиме  добија и одговорност за судбину свог романа).

Разуђеност коју свака река, а посебно велика и већим делом равничарска,  сама по себи  носи, преноси се и на лексикон (роман) и тиме упућује читаоца на сопствени избор већ понуђених могућности којим обликује по свом укусу (или тренутном расположењу) свој роман и тако није више у улози обичног, пасивног конзумента који је приморан да прихвати а priori понуђено му штиво. Стрелица  у роману тако постаје калауз који откључава сва врата која су на располагању,  а читалац се одлучује на која ће од њих ући. То је као да кренете од просте реченице, па прелазите на просто проширену, па на сложену, још сложенију која се састоји од неколико реченица и тако се обликује ваш роман. Могуће да је писац превидео (или, што је вероватније, није желео) да остави могућност и опцију без текста за (бар понеку) одредницу, али је то оправдано, јер читалац није путник на датом превозном средству  и на датој релацији у времену који је писац замислио и он не види и не зна шта све може да се види и догоди – зато је довољно да има  премисе које може да бира за свој роман. Остављање празног места било би неодговорно од стране писца и одвело би (читаоца) у крајње непредвидиве (могуће, и бесмислене) ситуације, што значи да без обзира на слободу коју даје писац, ипак,  роман држи  под контролом.

Дакле, читалац путује Дунавом, бира понуђене опције које му нуди писац, односно главни јунак, трговац Ј. и стиже заједно са њим до крајњег циља. То је место Друден. Но, ово место не постоји (!) на обалама Дунава, нема га ни  на географској карти света. Али писац зове у помоћ записано запажање Алвина Тофлера који је објаснио да се често на невероватан начин долази до открића: Помоћу очајно погрешних географских карата велики истраживачи открили су Нови свет. И даље, потребно је завирити у старогерманску митологију и открити Окопенкову замку – замисао да у име места  Друден сакрије истоимене девице и свештенице које носе смирај души која је с њима повезана. Оне су стожер замишљеног уточишта најважнијег путовања у људском животу. (Јохан Грим их је у својим бајкама описао као Валкире).

Окопенков роман који почиње Упутством за употребу, завршава се  императивом:

Уколико желите да се још боље информишете, вратите се, молим, овде на почетак, на Упутство за употребу. Јер тек Ви  и  само Ви морате од ове књиге да сачините роман. И у новом театру публика учествује у представи. Зашто, онда, не и у новом роману?

И тако, његов роман нема краја јер ако се вратите на почетак, велике су шансе да ћете на нов начин доживети већ прочитане одреднице и избор понуђених могућности. Или ћете, можда, изабрати сасвим неку другу варијанту, која стоји на располагању. И тако ћете, са истом књигом у руци, себи приуштити неки нови роман, у коме радња креће другим путем, а и њени јунаци… Јер он, управо то и жели, како понавља у своме Упутству: Покушавам још једно да кажем: хоћу да вас из лектире ослободим за улазак у свет… Крените са палубе и начините се самосталним бићем у окриљу влажне речне долине…још боље или чак најбоље напишите књигу која се прикива уз моју књигу моје маленкости.

Снажна сугестија којом се писац Окопенко обраћа своме непознатом читаоцу као блиској особи, не може никога оставити равнодушним. Стављајући му несебично на увид  свој роман као пример необуздане и ничим спутаване слободе креативности, више је него  сигурно да ће у њему пробудити жељу за откривањем пространстава на Земљи, али и у сопственој личности.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић 

Scroll To Top