Прва представа и последњи човек

Последњи човек (Last Man Standing), Џејмс Вилтон, Енглеска

Интернационални фестивал алтернативног и новог театра (ИНФАНТ), настао као одговор на југословенски фестивал Мало позорје у жељи да „у времену неподесном за културу и комуникацију, отвори сасвим нови простор за размену културних вредности са светом“ (С. Грабовац, Просијавање), синоћ је на сцени Српског народног позоришта отворен 44. пут. Фестивал је отворила Татјана Пајовић (уметнички директор и оснивач Театра Пројекат Објективна Драма – ПОД театар), указујући на инфантовски сензибилитет и једну нову, другачију стваралачку театарску праксу која уметност годинама црпи из деконструкције и демистификације утемељених позоришних материјала.

Приметна је визија овог фестивала, наводи Татјана Пајовић, да се радикално промени наш однос према позоришту, да обликујемо нове театарске изразе, афирмишемо нове просторе театарског деловања, сакупимо нове идеје, нове енергије, имамо нове визије и кренемо заједно ка стварању новог театра. У покушају да дефинишемо и ухватимо то  ново које одређује овај фестивал, поставили смо себи тежак задатак, онај којим су се бавили они који су овај фестивал стварили и одржавали годинама. Селектор овогодишњег ИНФАНТ-а, Симон Грабовац, покушај да дефинише то ново дефинише као „покушај да се теоријски, естетски, идејно, у дијалогу са директно заинтересованим, отвори или отворе нове парадигме, сензибилитети и приступи“. Позоришно деловање, трајно склоно мењању и променама, постаје својеврсна револуција и изнова пружа нова искуства са којим се до тада гледалац није срео (Хајнер Гебелс). Тим трагом, основна мисија овог фестивала је била и јесте афирмација алтернативног и новог театра, оног театра који своје репертоаре не гради само на литератури и књижевности, већ своје игре проналази у сталном тражењу, истраживању домета позоришта сада и овде. Такав истраживачки позоришни дух видели смо прве вечери овогодишњег ИНФАНТ-а.

Извор: infant.rs

Прве вечери оваквог трагалачког позоришног фестивала изведена је представа Последњи човек (Last Man Standing) из Енглеске. Овај специфичан кореодрамски и визуелно-аудитивни угођај  прва је целовечерња представа награђиваног кореографа Џејмса Вилтона, који је, без сумње, пред новосадском публиком приказао нешто ново. Изражавајући се невербалним језиком, плесом, експресијом лица и тела – ова плесно-позоришна трупа представила се физички врло захтевном игром, показавши изврсну дисциплину, уиграност ансамбла и овладавање законима борилачких вештина, брејкденса и капуере. Овакав физички театар (театар покрета, плесна драма), колико год се развијао као опозит класичној балетској игри, чак и кроз неку врсту снажног међусобног креативног конфликта – у овој представи је осмишљен као њихов креативни спој. Давно постављена тврдња да балет (или било који други плес) не сме да се плеше ради плеса већ да мора да обухвати елементе драме и да представља континуитет радњи (Новер, Писма о плесу и балету) своју тачност показала је овом представом. У тежњи ка апстрактној антинаративној игри, ова кореодрамска творевина је ујединила и средства драмског театра, те представила јасну наративну људску баладу. Поред Џејмса Вилтона, који је и кореограф ове представе, ове захтевне играчке улоге изводе и Харлан Раст, Мајкл Келанд, Семјуел Бекстер и Сара Џејн Тејлор, која се, као једина жена, посебно издвојила. Амерички прогресивни метал састав Tool својим хеви метал звуком (прогресивни/психоделични/уметнички рок) плесним покретима даје јачину, општрину и снагу, успешно оцртавајући све психолошке и телесне промене играча-глумаца.

Извор: infant.rs

Успешно проналажење новог у театарској лабораторији намеће и ново читање позоришта, које еманциповане позоришне гледаоце покреће на један продуктиван дијалошки однос према „производу на сцени“, из којег се, као резултат, проналазе трагови литературе у оваквом плесном перформансу. Стога, представа Последњи човек својом прикривеном али посве очигледном нарацијом читаоцима позоришта пружа архетипску борбу између мушкараца и жене, односно митску причу о Орфеју и Еуридици. Уместо лире, савременог данашњег Орфеја је природа обдарила покретима, плесом и ритмом; савршенство његових покрета дословно је зачарало све гледаоце, па привилеговани Сизиф у публици не само да је сео на свој камен, већ је на њега у потпуности заборавио. Сара Џејн Тејлор, новонастала позоришно-плесна Еуридика, покушава кроз целу представу да ухвати свет који јој се расипа, даје све од себе да распарчаност судбине састави у један мозаик и изађе из подземног света, било да то схватимо на метафоричком или буквалном плану.

Насупрот митолошкој причи о Орфеју који своју Еуридику губи у тренутку када се окреће према њој, жена у овој представи бива спашена онда када нађе светло на крају тунела, када се један човек окрене ка њој и препозна. Тиме није показана потенцијална слабост женског бића, већ је приказана свеопшта потреба за љубављу која спашава и од сигурне смрти. Шекспировски речено: Скрхан, спокојној смрти ћу се дати/од ње ме тек љубав може сачувати. У српској књижевности овај мит је приказан на више начина, па је тако Миљковићев вапај „Пробудити те морам Еуридико мртва“ – прича о суштини песништва, позиција Орфеја је и позиција песника у поезији. Песма је та која мора да се пробуди и једном заувек оживи. Уколико ову представу разумемо као напор да се оствари синтеза између плеса и нарације, између играња и мишљења – покушај да се оживи Еуридика, можемо је, на једном општијем нивоу, схватити као покушај да се оживи позоришна уметност. Чини се да су у томе у потпуности успели. Имајући у виду да је мит једини заједнички духовни завичај – ансамбл ове представе је на тим архетипским темама градио и изградо оно ново, за чим овај фестивал у својој бити и трага.

Ауторка: Милена Кулић

Scroll To Top