Последњи чувар острва Елис

Роман Гаел Жос Последњи чувар острва Елис који је објавила издавачка кућа Хеликс у оквиру пројекта „Спајање: књижевна потрага за заједничким европским искуством“, бави се једном од најактуелнијих тема данашњице – темом миграције. Ауторка приповеда о судбинама људи који су оставили и сопство и своје најближе далеко иза себе, и покушавају да са друге стране океана пронађу нову мрвицу наде, нови почетак и нове истине. Они који су у својим домовинама оставили све што су познавали и волели, ступају на америчко тло и налазе се ту као туђинци, без порекла и корена. Политички контекст овог романа сведен је на неоптерећујућа базична општа места, али универзална тема потраге за идентитетом и домом уздигнута је до највишег уметничког нивоа.

Драма и тескоба коју проживљавају протерани мигранти исприповедана је у виду рекапитулација и једног деветодневног дневничког записа некадашњег управника имиграционог центра на острву Елис. Његово име је Џон Мичел. Испреплетена и хронолошки разбацана сећања овог пензионисаног чувара не говоре само о објективним условима на острву, већ кроз његову личну призму читаоца упознају са његовом прерано преминулом женом Лиз, са промискуитетом, сиромаштвом, болестима, убиствима, и свим околностима које у историјским књигама није могуће пронаћи.

Гаел Жос је песникиња и новинарка. Обе карактеристике савршено су погодне и изражене у овом роману. Темељно истраживање историјске грађе и ослањање на многобројна сведочанства из периода о којем пише поетски су уобличени у стилски флуидан и готово песнички језик. Далеко од сувопарног памфлета, ауторка пише о страстима, страховима, борбама многих интригантних и провокативних ликова, као што су Нела Kазарини, Франческо Лацарини, Ђерђ Kовач и многи други. Мноштво споредних ликова носи пођеднак удео у тежини ове приповести, као што је то случај са судбином приповедача Џона Мичела. Kако је изгубио супругу, страст га је обузела према италијанки Нели која му је дозволила да је обљуби уз наду да ће њу и њеног ментално оболелог брата пустити да уђу у Америку. Kад Нелу одвајају од брата а он, сломљен, изврши самоубиство, несрећна девојка проклиње чувара. „Вода и ватра…. вода и ватра“ – гласило је њено проклетство. Управо то проклетство, примљено као типично италијанско сујеверје, ауторка је уплела у окосницу фабуле. Мичелов живот је окончан несрећним случајем – последњег дана свог боравка на острву, непосредно пред долазак надлежних органа из бироа за имиграцију, Мичела је струјни удар бацио право у море.

Леш који плута и мердевине наслоњене на бандеру представљају апсолутно најупечатљивији симбол овог романа. Иако је писао дневник, исповест којом је покушао да очисти своју савест, да подели са светом или папиром све мучне тренутке којих је могао да се присети, Мичел у космогонији овог дела није могао остати некажњен. Ауторка попут деус еx мацхине убија главног јунака и приповедача управо зато што је у својим рукама имао превише туђих живота са којима је манипулисао по сопственом нахођењу. Иако приказан као емотиван, савестан и емпатичан лик, Мичел је у свом дневнику описао управо оне најинтригантније ситуације и судбине које његов позитиван карактер доводе у питање.

Будући да је роман инспирисан стварним историјским збивањима и да је ауторка посетила ово озлоглашено место, атмосфера и дух времена ухваћени су до танчина, што је сугестивно појачано и фикционалном личном исповешћу чувара. Данас, острво Елис је музеј, али у периоду између 1892. и 1954. оно је било главни амерички Центар за имиграцију. Само вољом чувара мигрантима је било дозвољено да уђу у Америку. Чувених 29 питања и само један погрешан одговор наду је претварао у смрт и пакао.

Глобална драма са почетка прошлог века забрињавајуће је актуелна и данас. Међутим, то не чини овај роман ангажованом или историјском књижевношћу. Пре бисмо рекли да је Последњи чувар острва Елис дело исповедне прозе, дирљиво и актуелно у људском, хуманом смислу, пре него у социјалном.

Ауторка: Вања Панић

Scroll To Top