Политичка и егзистенцијална двојба

Када говоримо о демократији, ретко коме пада на памет појам плурализма, односно укључивања више или свих релевантних фактора у процес одлучивања. Примера ради, монографија двојице угледних политичких економиста насловљена Зашто народи пропадају указује да су инклузивне институције кључ за напредак како друштва, тако и читавих цивилизација. Једно од упитно најнапреднијих друштава данашњице, Сједињене Америчке Државе, представља одличан пример. Иако су њене демократске механизме данас у великој мери прогутали левијатани крупног капитала, појединац је и даље суочен са плејадом могућности на свакодневном нивоу. Ипак, када је амерички изборни систем посреди, на изненађење становника Европе, Американци већ вековима бирају између само две странке: Демократске и Републиканске. Не улазећи у историју изборног система и сложене страначке изборе који претходе председничким, ваља истаћи прикладну симболику оваквог избора: неки од најслободнијих појединаца на свету сваких цирка пола деценије бивају сведени на само две опције. Наравно, овај политички узак избор је само привид, као што су привид изборни и онтолошко-изборни системи балканских народа, Срба поготову.

Као српски бирачи навикли смо да број опција које нам се нуди безмало на сваке две године бројимо у десетинама. Ипак, наше источне комшије Бугари (ко је радознао нека изгугла: „бугарски воз“) прави су шампиони вишестраначја. На председничким и локалним изборима пре седам година гласачки листић се у већини општина, па и у граду Софији, мерио у метрима услед броја опција које су биле понуђене. Како Балкан није познат као слика и прилика демократије и економског просперитета, закључујемо да повећање изборних опција не доводи нужно до повећања квалитета онога што се ставља пред бирача. Термим „бирач“ не треба разумети уско у контексту политике, јер сваки човек свакога дана доноси одлуке. Најпознатији књижевни избирач би свакако био Шекспиров Хамлет из истоимене трагедије, који се вагајући између патње и одлучног делања не одлучује ни за једно ни за друго и сконча растргнут између ова два избора. Вреди замислити Хамлета данас како носи изборни листић иза паравана и вéћа кога да заокружи све до затварања изборног места, а онда исученом хемијском оловком отровног врха насрне на чланове изборне комисије на бирачком месту Мрдуша Доња.

Док је бирач Хамлетовић више комичан него трагичан јунак, остатку српског рода омча плурализма оличеног у гласачком листићу измамљује све осим осмеха. Лажни плурализам који данас живимо и за који смо се, ироније ли, борили не тако давно, само је ту да замаскира нашу историјску располућеност. Заиста, српски народ је током историје исказао невероватну склоност ка поделама и што је најстрашније, чини се да је он патолошки заљубљен у њих. Иницијални притисак да изабирамо се донекле може приписати геополитици, али временом смо почели да измишљамо поделе тамо где потребе за њима објективно није било. Развили смо Стокхолски синдром биполарног погледа на свет.

Свети Сава јесте морао да балансира између Запада и Истока, али чему побогу подела на Карађорђевиће и Обреновиће? Обе династије су српске, владавине им се нису преклапале и свака је обележила један део националне историје; зар је толико неопходно да их супротстављамо када можемо да их једноставно упоредимо. Слично је и са партизанима и четницима: јесте, свака земља поробљене Европе је имала неколико ослободилачких покрета и да, они јесу били међусобно зараћени, али зашто те поделе и дан-данас полуте српски народ. Навијачка ривалства на нож и локал-патриотизам ни не треба помињати, досад је већ јасно колико волимо да сопствено национално постојање посматрамо као избор између две опције, односно као вечиту двојбу.

Као народ смо доста пропатили због овакве самонаметнуте слике црно-белог света. У ери када откривамо западни концепт индивидуалне слободе, ово бреме је са нивоа нације спало на ниво појединца и умногоме доприноси тескоби коју сваки дан осећамо, али не умемо најбоље да дефинишемо. У животу, за разлику од слатке опсене избора, нема лажног плурализма да нас сакрије од егзистенцијаних питања која су сиротог Хамлета отерала у лудило, испрва патворено, али напослетку и те како стварно. Човеку је жарко потребна ова илузија коју просечни Американац среће међу рафовима супермаркета где бира best buy омекшивач и осећа се моћно јер је насамарио произвођаче, а они су заправо ти коју су завели њега. Илузије наших елита су наспрам америчких попут специјалних ефеката античког грчког позоришта наспрам холивудских блокбастера: морате бити натпросечно припрости и наивни да би у њих поверовали.

Срби јесу штошта, али свакако нису колективно глупи. Ми само желимо да раскинемо окове прастарих двојби, али морамо бити сигурни да је лажа која нам се сервира заузврат подједнако сласна или можемо да флипнемо као Хамлет. Трећа алтернатива би понајвише приличила духу хајдучије прохујалих времена: да признамо да је свет сив, прихватимо га као таквог и двојбу сведемо на један једини (логичан) избор: сопствени живот. О концу свега, на бирачком листићу се изабира само једна листа, ту је барем политика сагласна са стварношћу, а ваљда смо сами себи пречи од слаткоречивих лица с билборда.

Аутор: Стефан Пајовић

 

Scroll To Top