Платонска љубав код Дантеа и Петрарке

При читању Божанствене комедијe и Канцонијера, као и њихових тумачења, неизбежно сам наилазила на један појам, никад довољно објашњен, али употребљен да код оба песника објасни њихов однос према драгој. Платонска љубав – додирна тачка ова два дела. Истражујући сам појам, однос Дантеа према Беатричи и однос Петрарке према Лаури бивао је све јаснији. Објашњење полази излагањем о хришћанском поимању љубави и хеленској замисли о љубави, њиховим уједињењем у неоплатонизму и коначним остваривањем у поезији споменутих песника.

Уколико је Платонова теза о највишем, апсолутном Добру утрла Дантеу пут ка Богу који је љубав и покретач светова, по мишљењу Анице Савић Ребац, „само историја платонизма у свим његовим разноврсним видовима објашњава како је могла да настане та најчудеснија љубавна поезија“.1) Зато, овом приликом, полазимo од истицања основне разлике између хришћанског и хеленског схватања љубави. Наиме, хришћанска љубав – агапе, јесте љубав која се спушта и одабира, љубав од Бога ка човеку, а хеленска љубав – ерос, љубав  је навише, тј. љубав од човека ка апсолутном, то је уздизање, стремљење за крајњим обожењем. Према Платону, појединачна љубав је пут ка општој, човечанска љубав је пут ка трансцендентној љубави, као у следећим редовима:

„Ко хоће правим путем да иде на тај посао, тај треба да већ млад почне ићи за лепим телима; и најпре, треба да љуби једно од тих тела и да у њему рађа лепе мисли, а затим да сам увиди да је лепота на коме било телу сестра лепоти на другом телу, и да би, ако треба ићи за лепотом у општем облику, било безумно не мислити да је лепота на свим телима једна и иста. (…) А после тога, лепоту у душама има сматрати драгоценијом од лепоте на телу.“2)

У следећем одељку, Платон записује да Сократ говори како се лепота у општем облику човеку неће приказати у телесном, нити у виду знања, нити у којој другој ствари, већ „као нешто што је само по себи и са собом једноврсно и вечно“.3) Зар се није управо тим током развијала љубав Дантеова и Петраркина? Дантеа је Беатриче одвела у рај како би спознао Бога у његовој суштини, љубав у суштини. А Петраркина љубав ка Лаури претварала се у љубав ка Богу. Међутим, Платонов ерос само пролази кроз вољену личност, превазилази је, напушта јер има жижу у оном изнад. То је оно што дели Платонову љубав и љубав дату у поезији Дантеа и Петрарке. А такву субјективност и осећајност хришћанство је неговало. Зато је једино прожимањем хришћанства и античке филозофије у хуманистичкој фази ренесансе која је побудила ентузијазам и за обнову платонизма, дакле једино неоплатонизмом је Платонов ерос могао бити управљен у личнијем правцу. И већ је код Дантеа остварена потпуна синтеза платонског ероса и личне љубави.

У тесној вези са љубављу је и схватање лепоте, а Дантеов пут од човечанске ка рајској, небеској лепоти налазимо у стиховима када Беатриче склони свој вео, а песникова чула занеме:

Беатриче, окрени те очи твоје свете,
- пјевале су своју пјесму - ка твом вјерном
који толики пут пролетје да би видио те!
Буди милостива, па нас подари милошћу том
да откријеш лице твоје да он види трена овог
другу љепоту коју скриваш под велом.
О сјају свијетла, вјечно живог, има ли ког
да је блиједио тамо гдје пада Парнасова сјен
или пио толико из извора његовог,
а да му разум не би био пометен
покушавајући да те опише каква си се појавила,
тамо гдје ти је лик хармонијом неба осјенчен, када си,
на отвореном, скинувши вео, ти себе открила?4)

У приказаној сцени, Дантеу је приказана Беатричина суштина, приказана му је лепота ума којег је Бог просветлио. Дантеу понестаје моћ да своја осећања и оно што је угледао артикулише, па је описује попут сјајне светлости на коју се поглед тешко привикне. Иако је Данте познавао Платона само посредно, путем хришћанског неоплатонизма, у његовој поезији слиле су се све античке и средњовековне духовне струје. Данте је чежњу за мртвом драгом спојио до краја са чежњом за апсолутним Добром, апсолутном Лепотом што је Бог. Тако и Божанствена комедија отпочиње, Беатричиним захтевом, a потом га Беатричина љубав води до спознаје Бога.

За разлику од Дантеове апстрактности, његовог описивања Беатриче помоћу светлости и боја, Петрарка платонизму даје тело. Петрарка подробније описује онај први ступањ платонизма – уживање у лепоти тела, у одразу апсолутне Лепоте. Петрарка своју пажњу задржава посебно на оном који га води од контемплације земаљске лепоте на контемплацију небеских ствари.5) Лаурина лепота испољава се као нешто ван, изнад тела па то чини и њено тело да се ослобађа тежине због тога њен ход не беше ход смртника сваког, већ анђеоског духа,6) њене очи нису лепе због њихових боја, већ због благости погледа. По томе што Лаура упире прст ка небу, видимо да ни крајњи циљ Петраркине љубави није био земаљска, већ небеска љубав. Када је Лаура нашла своје место над земљом, пратила је и усмеравала Петрарку исто као што је и Беатриче Дантеа мотрила, као у следећем примеру:

„Никада своме драгом сину мати,
нит заљубљена жена мужу своме,
у таквој ствари – сумњивој при томе -
одани савет нису могле дати;

ко што прогонство моје она схвати,
враћајући се често болу моме
са узвишеног места свог, на коме
двострука милост њене очи злати.

Час жена, а час мајка; гори страсно
или страхује; својим редовима
каже ми шта да следим или бира

шта да избегнем на тим путевима
и душу да не подигнем прекасно.
Само док она збори – имам мира.“7)

Петрарка се на махове и обраћа Богу, хвали Христа, његове мисли дижу ка трећем кругу где је њено боравиште па помишља како је смрт слатка и нада се да му она тамо чува место. Последњи сонети описују Лаурин зов Петрарке ка небу, а у једном од њих Петрарка се коначно одриче земаљских лепота:

„Ја сад оплакујем дане што прођоше,
које за тебе страћих, смртни свете“8)

Закључујемо: уколико посматрамо њихове стихове као уметничку реализацију платонске љубави, за тумачење и подробније разумевање поетике Дантеа и Петрарке, једнако је битно познавање средњовековног и ренесансног неоплатонизма колико и познавање историје књижевности или поетике њиховог времена.

Литература

Алигијери, Д., Божанствена комедија, превод и биљешке Мраовић Драгана, ЦИД, Подгорица, 1996.
Де Санктис, Ф., Критички есеји, избор и предговор написао Ерос Секви, Култура, Београд, 1960, стр. 121-215.
Коплстон, Ф., Историја филозофије, касни средњи век и ренесансна филозофија, БИГЗ, Београд, 1994, стр. 215-226.
Петрарка, Ф., Канцонијер, избор и пропратни текстови Злате Бојовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.
Платон, Гозба или О љубави, превод с оригинала, поговор и објашњења написао Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2003.
Савић-Ребац, А., Хеленски видици, есеји, Српска књижевна задруга, Београд, 1966, стр. 28-46.

Ауторка: Тамара Баилов

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Савић-Ребац, А., Хеленски видици, есеји, Српска књижевна задруга, Београд, 1966, стр. 28-46.
2 Платон, Гозба или О љубави, превод с оригинала, поговор и објашњења написао Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2003, стр. 82.
3 Платон, Гозба или О љубави, превод с оригинала, поговор и објашњења написао Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2003, стр. 83.
4 Алигијери, Д., Божанствена комедија, превод и биљешке Мраовић Драгана, ЦИД, Подгорица, 1996, стр. 342.
5 Де Санктис, Ф., Критички есеји, избор и предговор написао Ерос Секви, Култура, Београд, 1960, стр. 136.
6 Петрарка, Ф., Канцонијер, избор и пропратни текстови Злате Бојовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, стр. 40.
7 Петрарка, Ф., Канцонијер, избор и пропратни текстови Злате Бојовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, стр. 65.
8 Петрарка, Ф., Канцонијер, избор и пропратни текстови Злате Бојовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, стр. 76.
Scroll To Top