Dinarski bluz/Nebo u jedno komadu/Poreklo kiše

DINARSKI BLUZ

gravura krša i ruševina, onda
dodah joj zvuk, oživeh kao jastrebovi
mojih misli što se gnezde u neudobnim
rečima, u ljutom krasu, kasnije legu
harpije, neme redovnice u crnom,
čija krila s kamenom tvore Karavađov
savršen tenebrozo, s ponornicama
mojih vena što vrludaju kr(i)šom
u vučje jame, porozne godine
kasnog detinjstva, gde još samo Gudelj ume
poskocima gledati u zube
Nastavite sa čitanjem Dinarski bluz/Nebo u jedno komadu/Poreklo kiše

Prošlost kao svest o nužnostima današnjice – deo drugi

„Prizrene stari, kapije rastvori…“ Prizren i ja, prvi put. Noćna tmina. Odzvanja kaldrma. Žubori Bistrica. Sinan pašina džamija. Kameni most. Krivudavi sokaci. I Bogoslovija. I pred Bogoslovijom policajac. Uredno se pozdravljamo i ulazimo u prostorije Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija, gde nas dočekuje otac Andrej. Bujica emocija. Ne prikriva ih ni on, ni mladi bogoslovi koji nas rado pozdravljaju, pridržavaju kapute, služe domaćom rakijom i daju na dar kratka pisanija o svetinjama carskog Prizrena, ni mi. Prvih nekoliko trenutaka govorimo očima, pogledima. U prvi mah, od siline osećanja, ne umemo da iskažemo divljenje. A divljenje je obostrano. Dive se oni nama – na hrabrosti i odlučnosti da krenemo putem naših predaka; divimo se mi njima – mladim čuvarima vere i tradicije u ovim nemirinim i nemilim vremenima.

Nastavite sa čitanjem Prošlost kao svest o nužnostima današnjice – deo drugi

U CIK ZORE

Na obali nestrpljivo skidam odjeću. Dio po dio, bacam daleko do sebe. Kidam jutarnju rosu kap po kap, ostavljam to svjetlucavo blago u uglu niskog šiblja, divljeg šipka sa prezrelim plodovima ko biserima. Lagani jutarnji vjetar usporava moju namajeru da se go-golcat otisnem po vodi i plivam, plivam što dalje od svega. Hladi moju nagomilovanu vrućinu topline straha koji čeka duboko u meni.
Lagani jutarnji vjetar. Nastavite sa čitanjem U CIK ZORE

BELI DVOR

I
Uzela sam sa stola mali narandžasti blok i olovku, ustala i izašla iz njegove ordinacije. Do moje sobe sam se vratila dugim belim hodnikom. Ovde je sve belo! To me užasno nervira! Verujem da nigde na svetu ne postoji toliko veštački stvorene pozitivne energije kao ovde. Umesto da me oraspoloži ona me guši jer mi je nametnuta. Bacila sam blok i olovku na mali sto. Stajali su netaknuti tri dana. Za ta tri dana te dve stvari postale su prava atrakcija na odeljenju. Moje cimerke su se gurale na vrata i čudile se kako sam dobila olovku, koja je bila strogo zabranjena jer se najčešće koristila kao oružje a ne pisaljka. Veliki Štrumf ili ti Doca kako sam ga ja zvala bi prošao dva puta dnevno i upitao:
,,Cure, da li piše?” Nastavite sa čitanjem BELI DVOR

BANATSKO SELO KAO SVEDOK GENOCIDA U VOJVODINI

Danas, nakon nešto više od sedam decenija od završetka Drugog svetskog rata, istorijske priče malih vojvođanskih sela jesu jedini dokaz počinjenih zločina nad stanovništvom severno od Save i Dunava. Na pedesetom kilometru od Novog Sada, noseći naziv po komandantu srpskih dobrovoljaca u revolociji 1848. godine, banatsko naselje Knićanin izgledom svojih avlija i kuća, zajedno sa koncentracionim logorom i spomenikom nemačkom stanovništvu na kraju sela, samo priča o životu u nekadašnjom carevini Austro-Augarskoj. Nastavite sa čitanjem BANATSKO SELO KAO SVEDOK GENOCIDA U VOJVODINI

BELEŠKE O SVETU SENKI

Pišući o „uticajima antike i italijanske renesanse na pojavu natprirodnih bića u dubrovačkoj renesansnoj tragediji“1), Gordana Pokrajac podrobno je ispitala ovu pojavu kod Marina Držića, Savka Gučetića, Miha Bunića, Frana Lukarevića i Dominka Zlatarića. Nastavite sa čitanjem BELEŠKE O SVETU SENKI

FUSNOTE:   [ + ]

1. Gordana Pokrajac, “Uticaji antike i italijanske renesanse na pojavu natprirodnih bića u dubrovačkoj renesansnoj tragediji“, Književna istorija, 42, 2010, 140-141, str. 75-83.
Scroll Up