КРЧМА ПОРЕД ПУТА

Идући од дубровачке малте, царским друмом према сјеверу, са десне стране пута, смјештена је стара и оронула крчма  звана „Касаба“. Направљена је некада давно, за потребе пијаних официра, по налогу неког, већ заборављеног, цара. Невелико приземно здање, озидано љутим херцеговачким кресом, са малим пенџерима, испрепријеченим дебелим демерима, са поцрњелим и наереним кровом, урасло је у земљу за, најмање, двије степенице.

То некада бјеше лијепа и отмјена официрска касина на малом зараванку у непосредној близини пута. Кроз времена, испред ње су пролазиле разне широње којима је пут био узак, па је проширивањем пут дошао пред сама врата. Времена и владари  који су друмом протутњели  насипали су коловоз разним материјалима, у више слојева, чији је број тешко утврдити. Нови је слој затрпавао стари и све тако док се врата нису затрпала, а крчма урасла у разне слојеве  који су навлачени и збијани око њених темеља. Прашина коју опанцима, коњским копитима, аутомобилским гумама и господским ципелама дижу путници, улази унутра и таложи се по, некада господском, а сада изанђелом и пропалом кафанском инвентару. Наставите са читањем КРЧМА ПОРЕД ПУТА

PHILIP GLASS

Philip Glass је амерички композитор рођен 1937. године у Балтимору. Његова музика је одређена као минимализам, али сам Glass не воли овај термин, па за себе каже да је композитор „музике са репетитивним структурама“. Компоновао је опере, симфоније, писао музику за експериментални театар и филм. Године 1988. Glass је компомовао музику за клавир од пет ставова под називом Metamorphosis. Касније, 2006. године у издању Музичке Продукције B92 изашао је CD Metamorphosis, на коме се налазе поменуте Glass-ове композиције за клавир у извођењу Бранке Парлић.

Уживајте у сјајној музици!

Препорука: Душан Захаријевић

ОТРОВ(А)НА РЕЧ

истина је змијски отров

испод краљичина покрова
ври крв и бес

жиле жуборе
спајају језик и реп
ка вртлогу песка

киша и нож
спирају зрна
језик пуца
вода није црвена
епидермис гори
све(т) добија удове

вриштим на робове сломљених крила
без сензора за бол
на ударац магле,
на кишу,
на сунце,
ђубриво
и врх зграде што мами.

дно морала на дну
Олимпом се зове

буди моћан
и падаћеш у месту
буди тужно свој
и летећеш дубоко

у тишини.

Ауторка: Мина Кулић

ИМАЈУ ЛИ ЕВРОПСКЕ МЕТРОПОЛЕ ДУШУ?

Понекад се заиста запитам да ли европске метрополе имају душу? На први поглед Мадрид је мравињак. Као свака европска метропола. Нигде не можеш да макнеш без времеплова сазданог од тунела, познатог као метро. Без прозора, без ваздуха, без идеје где се налазиш. Није ни битно, јер у овако великом граду си ионако потпуно беспомоћан и препушташ се онима који воде. Надаш се да они знају куда треба. У ствари, ни не надаш се, само идеш за масом. Бесмислено велики центри са још бесмисленијим начином трошења новца затворили су људе у хрчков точак звани “Ради од 8 до 4, да би трошио од 4 до 8.” Капитализам у свом пуном сјају. Наставите са читањем ИМАЈУ ЛИ ЕВРОПСКЕ МЕТРОПОЛЕ ДУШУ?

ТРАГОВИ СРПСКЕ ПОВЕСТИ У ГОТИЦИ

(Балкан и Срби у виђењу Брема Стокера)

Српска прошлост можда јесте страва и ужас – али страва и ужас онима који такву прошлост немају, па своју измисле, а туђу временом сакрију или измене.

У претходној реченици не крије се никаква теорија завере нити изјава Јована И. Деретића, него је начињен известан увод у ишчитавање чувеног ирског писца Брема Стокера и његовог романа… не Дракуле, већ Госпе са покровом. Наставите са читањем ТРАГОВИ СРПСКЕ ПОВЕСТИ У ГОТИЦИ

ДО “ЛУДИЛА” И НАЗАД

Неуморни културни посленик, песник и прозни писац  Мирослав Мишо Бакрач обрадовао нас је у 2014. новим романом. Познат је нишкој културној јавности по роману „Казивања  ђеда Анта“, по „Пивским причама“, “Частослову“, „Мојим војничким данима“ и др. Познат је по збирци песама „Пјесма призвана кишом“.  Председник је Удружења писаца „Чегар“. Уредник је часописа тог удружења „СРЕТАЊА“ који излази четири пута годишње. У 2013. и 2014. уређује пет зборника поезије песника из Ниша али и из целог региона. Наставите са читањем ДО “ЛУДИЛА” И НАЗАД

НИЧЕОВ КОНЦЕПТ АПОЛОНСКОГ И ДИОНИСКОГ У СТВАРАЛАШТВУ ЛЕОНА КОЕНА – II ДЕО

Уметник као ујединитељ Диониса и Аполона

Као убеђени атеиста и анти-моралиста, Ниче је одрицао постојање било каквих натприродних облика реалности која се старају о “космичкој правди” и дају смисао људском животу. Налик на Шопенхауера, чије је идеје у младости жедно упијао, он је свет посматрао као окрутно и хаотично место које нема никакво дубље значење. Међутим, за разлику од шопенхауеровског песимизма, који је избављење видео у што бржем ослобађању од окова реалности кроз стање тоталне индиферентности према свету, Ниче је славио способност живих организама да унутар хаотичног света створе сопствене системе, и око њих развију сврху свог постојања. Наставите са читањем НИЧЕОВ КОНЦЕПТ АПОЛОНСКОГ И ДИОНИСКОГ У СТВАРАЛАШТВУ ЛЕОНА КОЕНА – II ДЕО

Култура, Уметност, Литература, Театар

Scroll Up