ПАД ЦРНОГ АНЂЕЛА

„Нама, заправо, недостаје у свему нешто што траје. Нешто у шта имаш поверење да је прошло искушење времена“ – Маги ЕКВ, март-април 1990.

Негде ’82. године, време је постало тешко бреме које притиска и гуши, раздире све оно што је другачије. Постало је тешко подноситинегирање свега што јеси, свега што радиш. Саму себе је пожелела да уклони на неко време, на сате, макар и на минуте, претворила би себе у нестални песак под тим несталним и усамљеним небом. Наставите са читањем ПАД ЦРНОГ АНЂЕЛА

УБИЈМО ПРЕЈАКОМ РЕЧЈУ

22. 03. 2016. године премијерно је на великој сцени Народног позоришта Сомбор одржана представа „Гоголанд“ редитеља Андраша Урбана, по мотивима мађарског писца Јаноша Херцега. И ова реченица би била сасвим довољна да одете и присуствујете наведеном Делу. Дело, великим словом.
Андраш Урбан, још једном, показује колико је потребно бити свестан човек данашњег друштва и шта политичка манипулација тежи да учини. Народно позориште Сомбор одувек има добар глас, глас који не ћути. Наставите са читањем УБИЈМО ПРЕЈАКОМ РЕЧЈУ

БОРЕ У КОЈИМА СЕ ОГЛЕДА СВЕТ

Потцењеност обичног разговора често је последица прецењености амбијента, шљаштећих предмета и посебних услова у којима се саговорници налазе. Када се сви ефекти занемаре, остаје појединац  и његова неиспричана прича. Овог пута  појединац  је млади уметник  Ђорђе Ћорић, студент четврте године Академије уметности у Новом Саду, на смеру графика. Кроз један спонтан разговор, непрестане анегдоте и фотографије које су пратиле све описане ситуације сазнало се не само о једној уметности већ и  о једном заборављеном умећу живљења.

 Па, ето мало од незаборавног разговора за читаоце: Наставите са читањем БОРЕ У КОЈИМА СЕ ОГЛЕДА СВЕТ

“ПОЕТСКИ ТЕАТАР” И ЖИВОТ КРОЗ ЊЕГА – АНА ВРБАШКИ

Ана Врбашки, наша саговорница, представник је „Поетског театра“ – посебне врсте театра који показује сву моћ поезије и на гледаоце делује на један другачији, врло убедљив начин. У разговору са њом сазнајемо како се то може живети кроз театар, али деловање овог театра доказује нам да се може живети не само кроз њега, већ и из њега, у њему – једино се без њега живети не може. Незадржива страст, незаустављив музички таленат, а пре свега љубав према истинском свеколиком уметничком изразу огледа се у „Поетском театру“ и њиховим пројектима. Како та љубав делује на гледаоце,  шта је све настало из ње, која је првобитна идеја и поетика овог театра, која је улога музике у њиховим представама и још понешто  открива нам Ана Врбашки… Наставите са читањем “ПОЕТСКИ ТЕАТАР” И ЖИВОТ КРОЗ ЊЕГА – АНА ВРБАШКИ

ХАМЛЕТ НАШЕГ ДОБА, БАЛЗАК ИЗ НИША – БРАНКО МИЉКОВИЋ

 (29. јануара 1934. – 12. фебруара 1961. године).

Рођен је у Нишу, где је завршио основну и средњу школу, а потом и Гимназију „Стеван Сремац“.

Узалуд је будио. На обичне речи није имао право. У туђем срцу је своје срце чуо. За пријатеље прогласио је хуље. Наду је видео као луксуз. Сматрао је да је исто певати и уми рати. Говорио је да ће „поезију сви писати“. И био је у праву. „Они који имају свет нека мисле шта ће с њим, ми имамо само речи и дивно смо се снашли у тој немаштини“, философски смело и изразито зрело певао је принц српске поезије, Хамлет нашег доба, чувени Балзак из Ниша, песник Бранко Миљковић.
Наставите са читањем ХАМЛЕТ НАШЕГ ДОБА, БАЛЗАК ИЗ НИША – БРАНКО МИЉКОВИЋ

Улови ли неко неког док кроз жито иде?

Свако време има своје идоле и хероје. Амерички писац Џером Дејвид Селинџер створио је антихероја који ће трајати вечно.
Холден Колфилд, алтер-его изгубљених, бунтовних и помало депресивних тинејџера, али и оних старијих, један је од најпознатијих (анти)јунака књижевности. Селинџеру је требало скоро десет година да доврши роман „Ловац у житу“, а његово последње дело објављено је 1965. године. Отац Холдена Колфилда и осталих драгих ликова, чији је утицај итекако присутан и данас, био је, као и скоро сви писци, уосталом, повучен и ћудљив. Једном приликом је изјавио: „Чудесан је мир кад ништа не објављујеш. Тишина. Спокојство. Објављивање је ужасан атак на мој приватни живот.“
Наставите са читањем Улови ли неко неког док кроз жито иде?

САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

Постоји ли књижевност изван канона? Ко је ствара? Како, када настаје? Постоје ли онда нека правила по којим настаје апокрифна књижевност? Или је правило да нема правила? Безброј сличних питања још може тако у недоглед да се ниже. Ја се, ево, предајем. Одговора немам. Можда ми ипак, Сањаторијум – или: Ко још сахрањује птице може помоћи да бар мало “начне” могуће одговоре. За потпун одговор не гарантујем.

Наставите са читањем САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

„САКАТИ БИЛИ“ У САКАТОМ СВЕТУ

Позориште „Промена“ више од годину дана својим ентузијазмом, умећем и знањем убија форму класичног позоришта, бори се за право позориште дајући публици све оно што има у себи, а пре свега – истинску љубав према театру. Не смемо заборавити да уметничка битност и опстанак позоришта зависи пре свега од његове публике, степена до којега је развијен њен укус и од њене културне образованости. Док су друга уметничка дела из области књижевности и лепих вештина уопште само релативно зависна од ње, јер остају као материјални документи, који, данас несхваћени и неоцењени од савремене публике, могу ипак у будућности бити предмет дужног култа, дотле се уметничка дела глумаца, нематеријална и строго временски ограничена, заснивају на тренутним, често магневеним утисцима и расположењу публике. Писцима припада будућност, ако не и садашњост, глумцима припада безусловно и скоро само садашњост. Од утисака које публика понесе данас, зависи њихово уметничко значење у будућности. Наставите са читањем „САКАТИ БИЛИ“ У САКАТОМ СВЕТУ

Култура, Уметност, Литература, Театар

Scroll Up