Одјек ћутања

Пре него што почнете да читате текст, устаните, окрените се према особи која вам је наближа и покушајте без коришћења речи да јој искажете неки озбиљан став, мисао или критику, али на духовит начин. Ајде, слободно. Схватите ово као игру и забавите се!

Након неколико минута, резултати су следећи: особа којој покушавате да се обратите гледа вас чудно, помишљајући како је управо коначно ухватила онога ко је јутрос попио последње остатке ракије из витрине, а цео дан се правио да је тај нестанак веома мистериозан и кривио деду за то. Пошто ви упорно настављате мимиком, гестовима и коришћењем разних реквизита, с намером да јој дате на знање да ову несрећну државу у којој живимо треба мењати из корена, особа икс устаје и ужурбаним кораком вам доноси  чашу воде, уз запрепашћено и забринуто лице. Ви не одустајете, све до низа хистеричних питања саиграча (који и даље не схвата своју улогу): „Је л’ ти позлило!? Не мораш рећи, само климни главом! Аааа, знам, гушиш се! Дођи да те лупим по леђима! Не!? Ау, па онда је нешто озбиљно. Знам! Да зовем хитну!?“ („Failure is unimportant. It takes courage to make a fool of yourself.“)

Не може то свако! Постојао је, некада давно, човек којем је било довољно дати, како је једном приликом изјавио, парк, полицајца и лепу девојку како би оставио свету јасну, гласну, сурово искрену и духовиту поруку. Да ли су многи за време Хитлера јавно исмевали дотичног диктатора? Да ли се неко усудио да се ухвати у коштац с модерним временима у време наглог развитка технологије која је често роботизовала људе у великим индустријама, правећи од њих машине, које проведу читав животни век радећи идентичне радње у које се временом и сами претворе? Америчка филмска индустрија је, почетком двадесетог века, постала богатија за име које ће је протрести као ураган, заћи у све њене пукотине и испунити их смехом, и успут раскринкати многе табуе. Британског порекла, наслеђених уметничких, глумачких гена, највећи комичар свих времена, од кога су сви будући учили и извлачили прави пример, велики Чарли Чаплин! Сценариста, продуцент, режисер, глумац, писац и композитор.

Скоро да је грех фокусирати се на једну тему када је он у питању. Популарност је стекао стварајући неме филмове кроз које је исказивао сва своја умећа и знања када је реч о самом креирању филма, а своја мишљења, ставове и бриге кроз поруке фимова. Кроз најбољи одбрамбени механизам, смех, успео је да изрази своју огорченост појединим питањима и укаже на срж проблема који окупирају обичног човека. Неки од оваквих проблема, а којима се Чаплин бавио давне 1935. године радећи на филму „Модерна времена“, јесу социјални и економски проблеми његовог времена, велика незапосленост којом је био преокупиран након Велике депресије, која се подударала са наглим порастом индустријске аутоматизације, односно револуције. Занимљиво је то што је овај филм настао пред сам крај ере немог филма, и јавља се као последњи неми холивудски филм. У њему ипак има гласова, али се они чују из машина, а порука тога је изузетно снажна и јасна. Први пут се чује и Чаплинов глас, након две деценије пантомиме, али само у песми.

Ова, уводна шпица, праћена је упечатљивим сликама крда оваца које се смењују хордом индустријских радника. Чаплин у овом филму игра безименог радника фабрике, који је представник само једног у мору таквих несрећних људи, који се баве монотоним пословима без икаквог напретка, понављајући исте покрете и радње годинама, не употребљавајући мозак и поздрављајући се са маштом и креативношћу, а често и здравим разумом, сусрећући се с непоштовањем, омаловажавањем и дискриминацијом на сваком кораку. Људи су у оваквим околностима постајали програмиране машине, и бивали у потпуности дехуманизовани. Такав је и наш безимени радник фабрике, кога овакав третман доводи до лудила. Његов задатак је да пуно радно време затеже завртње на покретној траци. Након нервног слома (чудо да у њима нерава још има, па да има шта да им се сломи), он завршава у болници…

Где оваква људска судбина даље води? Да ли назад у фабрику, или далеко од ње, или можда неким сасвим неочекиваним путем? Погледајте ако нисте. Ово је сам почетак, првих неколико минута ове трагикомедије. Знајте да је пред вама једна урнебесна авантура и њен протагониста који вам, својом духовитошћу, комедијом ситуације, гестикулацијом, мимиком, обртима, искарикираном реалношћу, од прве до последње сцене неће дозволити да се уозбиљите, а који ће вас, након одгледаног филма, оставити ипак замишљеног лица, с мноштвом мисли и питања на која ни данас, тачно осамдесет година касније, нећете имати одговор. Једно од кључних питања овог филма јесте како повратити људскост у таквом (оваквом) свету?

Колико је онда испред свог времена био Чарли Чаплин? Да може да ствара у данашње време, да ли би стизао да спава поред свега што би имао да каже? Након погледаних свих његових филмова, остаје нам да жалимо над чињеницом што поједини људи немају право на вечни живот.

Ауторка: Нина Карановић

Scroll To Top