Нешто је необично
у наборима разгрнуте
Постеље.
У заосталом мирису
бетона, црних птица
и одавно увенулих крошњи.
Прислонити хладни обод
цеви на најдебљу
загорелу вратну жилу.
Расути мисли у
ветар заборава.
Покидати једну егзистенцију.
Најгоре је онима који
сагледају сумрак
јер их сасвим прогута.
Нешто је необично
уцртано у црвене цигле
мог родног града,
нешто због чега
само облаци
остају да живе ту.
Аутор: Стефан Басарић