Носталгија

Нешто је необично
у наборима разгрнуте
Постеље.

У заосталом мирису
бетона, црних птица
и одавно увенулих крошњи.

Прислонити хладни обод
цеви на најдебљу
загорелу вратну жилу.

Расути мисли у
ветар заборава.
Покидати једну егзистенцију.

Најгоре је онима који
сагледају сумрак
јер их сасвим прогута.

Нешто је необично
уцртано у црвене цигле
мог родног града,

нешто због чега
само облаци
остају да живе ту.

Аутор: Стефан Басарић

Scroll To Top