Мотив сакупљања у “Немогућим причама” и роману “Мост” Зорана Живковића

Признати поредак претрпео је пораз. Дошло је до продора неприхватљивог у окриље непроменљиве законитости свакодневице. Главни кривац – фантастика. Створена само за читаоце који жуде за неизвесношћу, који траже страх и ужас, који желе да продру у свет који не постоји ван језика, који желе да прекораче границе нормалног, реалног, и закораче у нешто потпуно ново и узбудљиво.

,,Понекад је неопходно имати улаз на врата у природно објашњење, но морао бих додати – та врата треба да буду довољно узана да се њима не бисмо могли служити”, каже стручњак за приче о духовима Монтегју Роудс Џејмс, јер у моменту када се тим вратима послужимо фантастично више не постоји. Из тог разлога Цветан Тодоров напомиње да ,,фантастично живи животом пуним опасности, и сваког тренутка може нестати”, јер оно бира да рискантно (по)стоји између чудног и чудесног. Када читаоци нису више у потпуности сигурни у границу између стварности и имагинације, рађа се фантастично, јер ,,потпуна вера, као и савршена неверица, одвели би нас изван фантастичног, неодлучност је та која му даје живот”. За Лавкрафта је прича фантастична онда када у читаоцу буди језу, када га тера да осећа страву и ужас, када га суочава са необичним световима и натприродним силама, али, иако се страх често везује за фантастично, морамо напоменути да он није неопходан услов. Први и најнеоходнији услов фантастичног свакако би био читаочева неодлучност.

Постоје писци који су одлучили да се у својим делима поиграју управо са овим условом и тако створе један потпуно нови свет – свет фантастичан само из угла читаоца. То значи да неодлучност која се свакако задржала код читаоца, више не постоји унутар самог текста. Таква дела стварао је Кафка. У његовим причама натприродни догађај није изазивао неодлучност, јер је свет који је стварао био подједнако абнормалан колико и тај догађај, да су јунаци тог света и учесници тог догађаја већ на почетку били лишени сваке неодлучности. Срећом, читаоци су и даље имали ту привилегију.

Нешто слично дешава се и у делима Зорана Живковића. Његови јунаци прелазе из обичног, свакодневног у неочекивано, у фантастично, а да приде то не доживљавају онако како ми који читамо доживљавамо. Док ми, читаоци, покушавамо да разумемо како је могуће да госпођа Олга прати покојну госпођу Веру, да госпођица Анита прати свог сина којег још увек није родила, да се Он сам са собом сударио на улазу у своју, односно њихову зграду, ови ликови то доживљавају као најнормалнију ствар, пажњу посвећујући неукусној жутој ешарпи, различитим патикама и мантилу са различитим реверима, а не рецимо чињеници да је госпођа Вера покојна, да син још увек није рођен и да је сусрет са самим собом врло немогућ. Они једноставно прихватају свет у којем свако битан има риђу косу, ниједан напитак нема обично име, ниједан колач нема нормалну боју, у којем се ниједан одлазак у кафић/посластичарницу/вагон не заврши очекивано. Добијање гомиле књига у поштанском сандучету код Живковићевог јунака не изазива чуђење, већ бригу где толике књиге сместити. Затвореник нема ништа против да му пред извршење смртне казне сам адвокат, тужилац, судија и затворски чувар испричају по једну причу. Још мањи проблем представља остављање капута и ципела кондуктеру воза. Као што видимо, његове јунаке краси обиље необичности, само што они сами ту необичности не виде.

Својим ликовима Живковић је вешто одабирао занимања, места боравишта, комлетно окружење, па чак и хобије, како би се на крају све склопило у једну фантастичну целину. Оно што је такође волео да чини јесте да својим ликовима придаје и неке додатне особине које ће их чинити посебно необичним, посебно занимљивим, једноставно незаборавним. Једни од најуспешнијих у тој групи јесу свакако ликови којима је Живковић усадио сакупљачки нагон.

Роман Мост један је од Живковићевих дела чију основу чине управо јунаци сакупљачи. Али, потребно је већ овде напоменути да нису сви сакупљачи исте природе. У Мосту ликови сакупљачи немају потребу да задрже сакупљене предмете, као што је случај на пример у Дванаест збирки, већ сваки сакупљени предмет бива дат за неку другу сврху. Тако већ у Мантилу, првој целини троделног романа, приповедач среће самог себе на улазу у зграду, одлучује да се прати и већ после пар страница креће читава сакупљачка авантура. Наравно, како код Живковића ништа није обично, не треба се зачудити што потрага за предметима представља обилажење потпуно различитих објеката, од фризерског салона, продавнице вина, продавнице спортске опреме, преко цркве, антикварнице, цвећаре, до четврти црвених фењера, апотеке, радње половне позоришне опреме и коначно непознатог места, што узимајући заједно уопште нема смисла. Још већа мистерија лежи у предметима који се сакупљају. Јасно је само да сваки сакупљени предмет има своју сврху, а зашто је баш тај предмет употребљен баш на том месту, баш у тој ситуацији остаје нејасно до самога краја. Три боце вина и црвена кугла за куглање искориштени су да се победи свештеник и монахиња у игри куглања у цркви. Књига сакупљена у антикварници и  букет ружа из цвећаре остају тајанствено у четврти црвених фењера. Тек сакупљене бочице лекова и маске са тужним и срећним изразом лица, заједно са мантилом и добијених три дијаманта, имају конкретну употребу. Они су улози на рулету. А зашто су баш ти предмети овде кориштени, а не књига из антикварнице, или букет ружа, и да ли су баш они некако омогућили победу, то ће нам остати неразјашњено, загонетно, баш као што је и све остало у овом делу.

Покојна госпођа Вера, актерка друге целине зване Ешарпа,  је такође страствени сакупљач. У реквизитима које она сакупља за своја извођења можемо пронаћи три килограма банана, посуђе, мали црвени бикини купаћи, бакарну наруквицу, огрлицу од неправилних каменчића ћилибарне боје и гломазне пластичне минђуше. Нешто од ових предмета било је поједено или обучено, али праву сврху имала су тек последња три сакупљена предмета. Њима је госпођа Вера плаћала шансу да гађа и погађа кловнове, у амфитеатру у гробници. Баш као и у прошлом случају, остаје неразјашњено зашто су ови предмети били потребни да се игра са кловновима настави, и ако су баш они били потребни, које су онда улоге сакупљених банана, посуђа за ручавање и црвеног бикинија. Мистерија се наставља и у трећој целини која носи наслов Патике. Сакупљани предмети подједнако су необични као и у прва два случаја. Пелене и једанаест кутија патика искориштени су на крајње бизаран начин – син госпођице Аните, обукавши пелену, купао се у кади пуној ципела. Женски парфем, риђа перика и комбинезон од розе свиле, сакупљени на путу за градски завод за умоболне, искориштени су у чудној игри Анитиног нерођеног сина и три кувара. Три последња сакупљена предмета: осмокраки орден, бела лула и снежна кула, остварују битнију улогу, у смислу да је помоћу њих син победио у игри са три куполе. Како? Зашто? То остаје тајна.

Станиште необичних сакупљача је и роман Амаркорд. Овде је предмет сакупљања подигнут на виши ниво чудности. Нема више необичних наруквица и кугла за куглање/лула/перика/комбинезона тачно одређене боје. Овде се сакупљају сећања. ,,Мала продавница успомена” назив је старинарнице чији је власник сакупљач сећања. Вредно сакупљајући битне детаље туђих прошлости омогућио је својим купцима да туђа сећања, туђа искуства постану њихова. Понуда је широка, укључује сећања на еротски сегмент нечијег живота, кајања, прележане болести, самоубиство, сећање о другима, па чак и сам чин сликања. Боља понуда може се наћи само код сакупљача сећања који зна да се сећање чува у свакој ћелији тела и да ту остаје сачувано чак и после смрти. Тако он сакупља  остатке покојника, али и живих људи,  попут дела чеоне кости, длаке или зуба, свестан да се у њима крије читава њихова прошлост. Његова понуда је обимнија, јер се помоћу сакупљених делова може реконструисати све оно што је жељена особа икада чула, видела, осетила и доживела. А кад је понуда обимнија, потражња је још чуднија, па приповедач Мртвих душа, што већ по наслову можемо претпоставити, жели искључиво у својој колекцији да има мртве душе и њихова сећања. Колико је свет Амаркорда заокупљен сакупљањем сећања говори нам и чињеница да постоје плејери који очитавају сећања на великом екрану, да постоји агенција за сакупљање сећања која тражи само пикантне ствари попут тешког детињства, мучења, повреде, понајвише тешка убиства, да постоји агент који по кућама продаје сећања. Али, наспрам свих њих стоји и један јединствени сакупљач туђих сећања који то није из користи. Његов процес је обрнут, он узима од других сећања сакупљајући само оне најтеже, најгоре тренутке како би тим људима помогао, и тиме постаје носилац њихове боли, стварајући у себи једну огромну збирку паклених сећања.

Дванаест збирки оставили смо за сам крај, јер управо оне тријумфују у овом низу у којем смо проналазили најчудније сакупљаче и њихове предмете сакупљања. Јунаци ових збирки превазишли су све горе поменуте сакупљајући нокте, исечке из новина, фотографије, лепе речи, е-пошту, снове, дане, смрти, а неки од њих су чак и постали део својих колекција. Читајући приче видећемо да сакупљани предмети нису увек опипљиве природе и да се управо ти неопипљиви једино могу сачувати у малим бочица увек дајући другу боју. Посластичар из приче Дани сакупља управо дане из туђих прошлости јер њима наплаћује своју најлепшу посластицу која није у понуди – „пуњеног мајмуна”. Његова збирка броји чак четири реда љубичастих бочица. Следећи сакупљач помно тражи снове са љубичастим детаљима јер су они најређи и најскупљи, такође их сакупљајући у стакленим бочица тамно зелене боје. Сакупљач смрти нуди чак и нешто за узврат. Тражећи туђу смрт, он нуди изнова проживљавање најсрећнијег дана у прошлости, самим тим и неумирање, док сакупљач нада иде више присилним путем, отимајући своју жртву и тражећи јој да се одрекне права да се било чему нада у животу како би поново уживала слободу.

Међу нешто обичнијим сакупљачима, обичнијим наспрам мало пре поменутих, је господин Прохаска који сакупља своје исечене нокте. Иако је све почело из поноса на прво самостално сечење ноктију када је имао осам година, убрзо се на бацање ноктију гледало као на бацање дела себе, и сакупљање је почело. Колико је његов порив за сакупљањем далеко отишао говори чињеница да је своје нокте на крају чувао у посребреним табакерама, са посебним урезима за сваки нокат. Он је можда и лик који је највише везан за своју збирку, јер на крају чврсто одлучује да не умре зарад својих ноктију.

Господин Паливец сакупљао је своје фотографије. Сваког петог у месецу фотографисао је себе, у исто време када се и први пут фотографисао. Баш као што је и код господина Прохаска отишло предалеко, тако је и господин Паливец убрзо куповао луксузни албум и луксузну оловку за писање по албуму. Управо он је један од ликова који су постали предмети своје збирке. Листајући своје избледеле фотографије и сам је избледео, док на крају није потпуно нестао. Иста судбина задесила је и господина Плусхала, сакупљача лепих речи, који је на крају ушао у свеску у којој је исписивао све лепе речи са којима се икада сусрео како би их сачувао, затварајући за собом корицу од књиге као неки поклопац. На сличан начин је и господин Павек завршио. Када је архиваторски рефлекс у њему прорадио почео је да сакупља е-пошту. Када се компјутерски хард-диск препунио његов лик нашао се на монитору, а особе која је седела за комјутером више није било.

Последњи господин у низу, господин Покорни, сакупљао је збирке читавог живота. Како није имао времена да их сам прави узимао их је већ готове. Баш као што су и сви претходни сакупљачи посебно чували своје збирке (у посребреним табакерама, луксузним албумима, љубичастим фасциклама), тако је и овај господин пажљиво слагао све своје туђе збирке на полицу. На левој страни чувао је збирку ноктију, бележницу са аутограмима грађана који су страдали одмах након потписивања, албум истих слика, свеску са лепим речима, фасцикле са новинским чланцима, и још многе друге опипљиве збирке. На десној страни налазиле су се збирке у бочицама, односно збирке снова, последњих прича, нада, смрти. Тако је господин Покорни у својој збирци имао све претходно помињане збирке, а у њима свакако и њихове сакупљаче. И све те збирке би по свему судећи нама остале непознате, да није свезнајућег приповедача од којег ништа не може да се сакрије. Међутим, чак ни он није знао да нам каже зашто је господин Покорни на крају уништио све што је од ,,Дана” до ,,Нада” било сакупљено. Знамо само да је тиме затворио круг и завршио Дванаест збирки на крајње тајанствен начин.

Иако су нас можда насмејали ови изузетно чудни сакупљачки нагони Живковићевих вредних сакупљача, тешко је не приметити да њихов нагон за сакупљањем произилази из тежње да се време успори или потпуно заустави, како ништа не би било заборављено, не само њихове збирке, већ и они сами. Неки од њих одлучују да једноставно не умру, други постају део својих збирки како би бар привремено избегли смрт, док трећи бледе док потпуно не ишчезну. Било како било, на крају сви бивају уништени од стране сакупљача збирки – спаљени, бачени са терасе и одложени у смеће, јер време не може да се заустави и они морају нестати кад тад.

После свега реченог многи би сада могли да закључе да је и сам Живковић страховао од пролазности времена, од заборава, те да је у својим причама покушао да успори временски поредак уводећи мотив сакупљања кроз који је могао да својим јунацима омогући бар привид непролазности, ако не већ самом себи. Међутим, ради се о нечему потпуно другом, јер како каже сам Живковић: ,,Мало је људских заноса који се по силовитости могу упоредити са сакупљачким. Нарочито када увидите да нешто не може да поседује нико осим вас. Имао сам разумевања за ту страст. Да није ње, зар бих овако добро живео?”

Ауторка: Оливера Милићевић

Scroll To Top