Мак није у соби

У соби је остала чинија ужеглог мака и песма.
Сатима додирујем зидове не би ли осетио (још једном) храпаву жилу оног света.
Из пусте белине (зидова) су некада васкрсавале мисли.
(Имале су мирис и биле су хладне.)
Прислањао сам тело уз пукотине и покушавао да их испуним ритмом свог крвотока.
Ова соба је некада била предворје сна; у њој сам растегао први пут кожу и извајао осмех (са орнаментима зла).

(Читам песму.)

“Фотографија”

Руина рађа цвет
без лепоте, мириса и сока.
Руина додирује цвет.
Низ шупље руке,
цеди се замишљена опорост.

(Мак није у соби.)

Ауторка: Вања Ковачић 

Scroll To Top