Las chicas del cable и породично насиље

На тржишту, поред многих продукцијских кућа, једну од водећих улога у „стримовању“ и продукцији серија и филмова има Нетфликс. Тешко је у данашњој мегаломанској хиперпродукцији „издвојити жито од кукоља“, али се благовремено појаве квалитетни садржаји. Претпостављам да су у Нетфликсу и осталим компанијама попут HBO-а, CW-а, BBC-а, HULU-а и многих других, маркетиншки стручњаци схватили да је врло битно обрађивати теме попут: феминизма, LGBT популације, дисфункционалних породица итд. Углавном, глас потлачених се све више чује, а могућност „подизања свести“ и питањима потлачених успели су да искористе и неке од ових компанија. Но, оно што је представљено у саркастичном контексту не мора да нужно буде и лоше. Једна од бољих серија која се бави питањима суфражеткиња и зачецима феминизма јесте „Las chicas del cable“. Долази 2017. године са шпанског говорног подручја, у копродукцији са шпанским Нетфликсом. Радња је смештена у 1920. и 1930. годину у три сезоне, које су до сада приказане, а најављено је снимање четврте сезоне. Поред типичног сижеа несрећне јунакиње којој је судбина наменила тужан и несрећан живот и због чега мора да ради ствари које не би желела, у овој серији су покренута многа питања слободе жена: од буржоазије, преко идеалне, породичне жене викторијанског типа, до „неуке сељанчице“ која се досељава у велики град – Мадрид.

Лидиа Агуилар, Карлота Родригуез де Сениллоса, Марга Суарез и Ангелес Видал су жене чији су приче у потпуности различите, као и веровања и начини живота. Оне су поред свих осталих мушких ликова протагинисткиње читаве серије. Проблематизовање њихових прича доводи до питања: шта се данас променило по питању слободе и одлучивања жена у битним изборима психички квалитетно развијене јединке? Пре свега, везаним за свакодневницу: попут запослења. Да ли жена пре свега мора да буде лепа, или паметна и лојална како би добила посао? Наравно, данас жене у теорији могу да бирају чиме ће се бавити, имају могућност школовања, високог образовања, могу да бирају свој изглед и своја начела понашања. С обзиром на то да је фабула серије смештена у двадесете године прошлог века, пажњу привлачи прича Ангелес Видал која се провлачи кроз читаве две сезоне. Њен супруг је неверан и жели да она напусти посао како би се бринула о ћерки и кући. Сазнавши да је супруг вара она покушава да га напусти али се дешава једна врло потресна и неугодна сцена – Ангелес бива испребијена и губи дете. Овде су ствараоци серије искористили типичне алате како би изазвали сажаљење гледаоца. Али је врло битно обратити пажњу на оно што иза типичних алата покушава да се каже – Ангелес није једина, и прилика која трпи насиље и гледа серију, доживеће ову сцену болније од обичних посматрача. Идеално, она је имала коме да се обрати, својим пријатељицама.

Питање је: шта се тачно променило од почетка борбе за једнакост полова по питању насиља над женама (али и многим другим потлаченим групама)? У Србији, као земљи у којој живимo (јер је најбитније гледати прво у своје двориште), и даље нема довољно сигурних кућа. Било је недавно полемике у разним дневним и недељним новинама око црвеног дугмета, СОС телефони не раде или су линије презаузете. Не постоји начин на који бисмо ми, као „слободни грађани“ могли да одлучујемо и помогнемо угроженима. И даље влада патријархат чије дубоке корене нико не може да размрда. Чињеница поменута у серији је била: ти не можеш да се разведеш од њега зато што је закон на његовој страни, можете се разићи само ако неко од вас умре. Наравно, данас је развод могућ, и то је један од помака који су направиле боркиње и борци за женска права.

Вратићамо се на Србију. Питамо се колико би петиција било довољно или акција покренутих да жене које су физички или психички злостављане добију сазнање да ће се моћи обратити установи која ће их штитити и стајати иза њих? Потребно је у образовање од основних ступњева укључити децу у препознавање физичког и психичког насиља и обавестити их о врстама и типовима истих. Нажалост, деца расту у различитим социјално-економским условима и породица из којих долазе понекад нису најбоље место за креирање ставова. Говорећи о „функционалној, идеалној породици“, родитељи би  требало да узму у обзир у васпитавању деце, да пре свега својим примером покажу међусобно поштовање и једнакост како би дете научило да треба да цени све око себе, да уважава различита мишљења и развојне путеве. Понекад је фактор друштва битнији и има више утицаја у креирању ставова и образовању младих људи него њихове породице. Формирањем различитих СОС центара, напредовали смо ка неким од видова помоћи и заштите. Али оно што је битно јесте напредовати као друштво у виду освешћивања људи о проблемима који постоје и са којима се многе жене суочавају. Читањем у црној хроници о различитим хорор ситуацијама које су задесиле многе није решење и није начин скретања пажње. Зато разговором на ову тему можемо почети да мењамо много шта. А у томе нам помажу Нетфликс и многе друге компаније.

Ера цензурисања табу тема је на прагу завршетка. Мењање свести појединца и нације није нешто што се дешава преко ноћи. Са порастом оваквих и сличних садржаја на „стриминг платформама“ могућа је контрола и унапређивање свести. Не само код оних који знају како да гледају и посматрају ситуације из другачијих и неконвенционалних углова, већ и код различитих појединаца. Моћ освешћивања и мењања свести слањем сублиминарних порука јесте нека врста научне фантастике и даље, али се дешава. Мислимo да су овакве серије попут „Las chicas del cable“ и „Peaky blinders“ врло битне за упознавање људи са чињеницама о стварном свету кроз улепшану и прекривену реалност. Некада су то чиниле књиге, данас су то серије. Књижевни канон је био (јесте донекле и даље) патријархално устројен. Могућност образовања, коју су жене касно стекле био је битан фактор условљавања канона. Светли примери у српском канону су Исидора Секулић и Десанка Максимовић. Али, размислите и сетите се још неке ауторке. Чак и ако успете, биће их мало. Појединке, које су припадале елитном слоју друштва су могле читати или писати, али су њихови трагови изгубљени током времена, условљени мизогеним ставовима који их је окруживао. На тај начин, књиге јесу служиле донекле подизању свести оног ко је умео да чита ван граница друштвених условљености, али нису имале моћ као данас серије или филмови.

Aутори: Јована Никић и Радица Милић

Scroll To Top