ЖИВОТ ОЦА ТОДОРА

Бањалучка позоришна публика има прилику  да 21. децембра погледа представу „Живот оца Тодора овог и оног света“, адаптацију приповетке Момчила Настасијевића – „Реч о животу оца Тодора овог и оног света“ у Студентском позоришту у Бања Луци (ПОДРУМ СЦЕНА у Господској улици). Ово позориште је отворило своју сцену за два глумца који својим деловањем показују чист професионализам и квалитет који их смешта међу најквалитетније глумце млађе генерације.

Сложено ткање овог Настасијевићевог текста представљено је у режији и драматизацији Ивана Перковића и Александра Ристановића. Два млада глумца својим извођењем на сцени истичу уверење да је у овом тексту присутна и неизбежна драмска материја и драмска крв, која је у њиховој изведби веома лако транспонована на сцену. Драмски импулс Настасијевећеве речи постоји у  ситуацијама, личностима, разговору и ћутању на сцени. Елементе драмске ситуације садржи свака изговорена реч, а атмосфера је силно наелектрисана динамичном присутношћу драмске животне енергије. Литература се продужује директно на сцену. Својим извођењем доказују да се код наших писаца и приповедача несумњиво могу наћи нераскидиве везе са театром.

Адаптацијом Настасијевићеве приповетке из збирке „Из тамног вијалета“ Иван Перковић и Александар Ристановић износе пред публику питање грешности представљајући убедљивом игром пишчев однос према појму греха. Користећи црнохуморну слику и фикцију да би вешто пренели поруку Настасијевићеве мисли, Перковић и Ристановић покрећу суштинска питања у религиозној и етичкој мисли гледалаца. Покрећу незаустављив настасијевићевски импулс у коме је живот чудно заснован: „пред смрћу се и плаче, и шали, и стрепи али нико до у корен не појми да ће и њему заиста доћи. Свако се тамно нада, мимоићи ће њега, јер му без тога не би било живљења.“

Настасијевићева прича „Реч о оцу Тодору овог и оног света“ посредује статус непоузданог и неразјашњеног приповедања које је представљен бласфемичним парадоксом. Садржај испричаног је непоуздан, али присутна публика је, чини се, без изузетка, поверовала свакој речи захваљујући уверљивој и посве  истинитој глуми Ивана Перковића. Показујући изврсну моћ трансформације, експресије и сведеног али ефектног покрета, показао је шта значи „бити у томе“, и тиме је извршио снажан утисак код присутних. Тако је Перковић, у улози приповедача/наратора постао покретачка снага представе. Он је лик градио са осећањем за селекцију, указујући на изванредне могућности глумачке трансформације.

Причу о уласку оца Тодора у рај изговара Марко звани Смрт, у изведби Александра Ристановића – динамичним и уверљивим трансформацијама. Спретно користећи глумачку технику, делује на публику веома позитивно својим уласком у гледалиште. Марко Смрт је и сам проблематичан лик – два пута се вратио из света мртвих, а својим животом изазива гнев суграђана. Само Марково сведочење остаје нејасно – да ли је Тодор пуштен у рај? Испрва вихор с лева који захвата Тодорову душу, потом Тодорови злуради коментари – о посмртном сунцу које неподношљиво греје, о непримереном изгледу небеског кључара, набуситост и стид због недоличног изгледа душе свог омиљеног коња који га и на небу прати, пресвисао од туге за њим – подупире нараторову причу о недоличном земаљском животу свештеника Тодора и најављују праведну казну коју је заслужио својим развратним животом. Ипак, плач покајања оца Тодора који га свеискупљује пред судом вечне правде а посебно интервенција оностраног за време његовог живота – када су ојађени сељаци кренули наоружани алаткама и мочугама да освете свој обешчашћен образ – показује да је овај лик под посебном небеском скрби. Остаје нејасно, и остаће нејасно до краја – да ли анђеоском или демонском?

IVAN 1

На страну матрица народне приче и реторика црквених проповеди, архаична лексика, елиптични искази и хуморне инверзије у реченици које изазивају смех, ова Настасијевићева прича припада модерној поетици. Ова поетика слави недоречено, нејасно, непојмњиво, сугерише а не открива, заводи а не доказује. Очит је и бласфемичан карактер успостављених веза са свакодневницом – наочитост моралног покварењака, улазак у рај грешника, незаслужена патња праведних, срџба оних заветованих на благост, трпељивост и саосећање. Није ли то све оно што проналазимо у људима данас? Није ли то оно због чега сви затварамо очи пред свакодневницом?

Свевременост овог текста пружила је довољно простора глумцима да продру до гледалаца, проналазећи у њима животну истину испричану кроз Настасијевићево дело. Сваки гледалац, чини ми се, у овом тексту проналази искуствено проживљено осећање, проналази спојну тачку са животном рапсодијом и простор за поистовећивање и својеврсно саосећање. Пружајући такву врсту задовољства, Иван Перковић и Александар Ристановић пружили су изванредан позоришни догађај, светковину истинске позоришне речи.

Овом храбром подухвату изванредан допринос дала је и сценографија чији је декор био прецизан, представљајући својеврстан „бруковски празан простор“ и пружајући довољно простора за глумачке бравуре. Простор је фунцкионално употребљен, а атмосфера приповедачког тока интензивирана је веома успелим светлосним ефектима, који својом симболиком причају неку своју причу. Сценско исповедање обојено је финим црним хумором, али је ипак доживљен и острашћен. По својој основи и позоришној структури, овај драматуршки подухват у једночасовном трајању поседује завидан ниво креативног професионализма. Са доста живота у скромном мизансцену, они су мисаоном динамиком одржавали пажњу гледалаца, не претерујући у комичним ситуацијама и реалном сликању.

Иван Перковић и Александар Ристановић су своје глумачке системе скројили на Академији умјетности у Бања Луци. Своје представе изводе на сценама широм Србије, Босне и Херцеговине, а своје уметничке творевине приказивали су и на даскама у Русији и другим државама. Стало нам је да овим текстом укажемо на извесне моменте у уметничком стварању, на уметничке квалитете без биографског баласта (зар се у нашим енциклопедијама не пишу скоро само биографије глумаца, као да оне у њиховој уметничкој делатности нешто значе?) Богата, неисцрпна снага, осећање позива и уживљавање у њему – то је оно што многи желе да виде на сцени садашњице. Стога, остаје нада да ћемо ова два глумца са Настасијевићевим делом, гледати у још неким градовима Србије, јер је то представа високог позоришног чина у чијем је средишту развијена тема присутна и у данашњем свету.

Ауторка: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *