ЖЕНЕ – КРВ И ИСТОРИЈА

Опростите ми на помало феминистичком наслову, али тако вам је како вам је. Шалу на страну, јер није шала, четврти дан позоришног маратона обележила су ова три појма. У једном тренутку, нисмо чак ни сигурни, да ли су то синоними, ил’ једно доводи до другог. Ил’ због једног настаје друго. И треће, дакако.

17.6.2016. или четвртог дана позоришног маратона имали смо „посла“ са три потпуно другачије представе, које воде до горе поменутог наслова. И у томе можемо да видимо квалитет овогодишњег маратона и његове јасне поруке.

Прва представа претпоследњег дана јесте ,,Ваљевска болница“, изнета од стране Крушевачког позоришта, у режији Славенка Салетовића, а по мотивима треће књиге „Време смрти“ Добрице Ћосића. Рат. Страдања. Спора смрт. Проневера новца зарад чувања само сопствене главе. Жене, као једини спас. Не, није реч само о данашњем времену.

Реч је, тачније, о Првом светском рату и Ваљевској болници. Тешке судбине војника, лекара и болничарки прате ликове кроз целу представу, надвијају се над њима као обавеза, као црни облак смрти. Не постоји неизвесност, постоји смрт. У смрт нас води наша крв, са свим својим епитетима: храброст, оданост, борбеност, жеља за слободом. У смрт смо одведени кад лишимо друге слободе и са њима заробимо болест, коју наследимо када њихова крв доспе до наших руку… Човек човека тек у болести спозна, тек онда када је од њега одузето оно највеће, оно свето – здравље, тек би онда све! Не чекајмо коначан тренутак. Терајмо црне облаке у глави.

Спектар судбина приказали: Марко Живић, Биљана Николић, Милица Томашевић, Небојша Вранић, Дејан Цицмиловић, Ненад Станојевић, Бојан Вељовић, Милан Поповић, Урош Милојевић, Матија Ристић, Никола Ракић, Јелена Орловић, Марија Видаковић, Никола Пантовић, Марија Кнежевић, Милија Вуковић, Предрааг Миленковић, Богдан Милојевић и Момчило Радосављевић.

Са једног класика на друге класике на најнеобичнији начин: ауторски пројекат глумца Небојше Миловановића под називом Stand Down доприноси нашој литератури, како жанровски, тако и обнављањем градива. Stand Down јесте комбиновање хумористичних скечева и поезије, док у позадини имамо прилику да видимо сликарство, симболе, фотографију са поруком. Овај пројекат јесте прича о животу, животу једног глумца, супруга, оца, грађанина, пре свега, усудићу се рећи, једног Словена, у чијој крви је да кроз песму каже све лепо и ружно што га чини. Све то је речено кроз поезију истих таквих људи, људи који су другачији од свакодневног. Хвала Небојши Миловановићу за казане речи великана и Милану Нешковићу за режију ове идеје.

Дословно, шлаг на торту данашњег дана јесте представа „Авети“ чију режију потписује Андреј Насов рађену по мотивима истоимене драме Хенрика Ибзена.

Хенрик Ибзен радњу смешта у почетак двадесетог века, али ово дело је нешто много више од ограничења на једну деценију. Да ли је Хенрик Ибзен био феминиста? Поприлично сам сигурна, јер главни женски лик, како ове, тако и сваке драме овог норвешког писца није свако. И не може свако овај женски лик носити на сцени. Зато су редитељ Несов и драматург Вук Божковић одабрали једниствену Мирјану Карановић да изнесе улогу госпође Алвинг. Госпођа Алвинг јесте глава грађанске куће. Након смрти свога мужа, она преузима посао у своје руке. Тако бар други причају. Такође, госпођа Алвинг и господин Алвинг имају једно дете, сина Освалда. И то други причају.

Прича се овде о једној жени која је покушала да досегне слободу, али су је окови грађанства и „онога што је правилно“ спутали и осудили на дужност вечно несрећне жене. Да би синовљеве очи сакрила од очевог греха, она јединца шаље у бели свет и тако показује своју највећу храброст и пожртвованост. Али, син јединац, Освалд, сад је код куће. Освалд се враћа на обележавање десетогодишњице смрти свога оца и подизање споменика. Шта споменик представља? Окамењен грех и заташкане гласине. И све би било у реду, да можемо крв окаменити. Да можемо спречити да икад постанемо грешни као наши родитељи. Историја и крв дата је од мајке и оца, али жена нас је осудила на овај живот, живот који нисмо бирали. Како градити нову историју ако нас у корак прати траг греха? Како од крви побећи? Мајчино крило ће нас дочекати. Као вечни, камени споменик.

Aveti_04

Поред наведене Мирјане Карановић (а дужност ми је да је нагласим још макар једном), у представи играју: Бранко Цвејић, Слободан Бештић, Марко Грабеж и Јована Гавриловић.

Престава је рађена у копродукцији Heartefact-a, Битеф театра, Grand Theatre City Будва и Интернационалног театарског фестивала MESS.

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *