Vladimir i Kosara, opera u dva čina

Game of Thrones u susretu sa operom i čestom letnjom destinacijom Srba, iliti Vladimir i Kosara, opera u dva čina, doživela je svoju praizvedbu 18. marta 2017. u SNP-u (na sceni Jovan Đorđević). Od početne ljubavne drame, dostojne narodne epske pesme, preko vrhunca sreće u zajedničkom vladanju i veselom, bezbrižnom životu na dvoru, do tragičnog, ali neumitnog razrešenja i i gotovo katarzičnog pokajanja: Vladimir i Kosara tipičnu romantičarsku temu iz nacionalne istorije bez preteranih modernizacija (prirodne su one u jeziku) oživljava tako da zanese i danas.

Sam srednjovekovni ambijent kroz drveni dvor i praporce magično vraća u prošlost, u početak XI veka. Ima nečeg gotovo njegoševsko rodovnog u oslobođenju Vladimira i nečeg od narodne pesme (Kosara nalikuje Hajkuni iz Malog Radojice, zaljubljena u sužnja svog oca). Dukljane koji dolaze po svog vladara predvodi Radovan, Vladimirov prijatelj, lik koji postoji u libretu Vladimir i Kosara, koji je inače stvarno jedan od korišćenih za ovu operu, pesnika Petra Preradovića (u kome je Vladimir kralj dalmatinski, naspram Sterijine tragedije Vladislav, u kojoj je on srpski kralj; ali u oba dela, Vladislav je vezan za bugarski presto), u kom ima većeg uticaja na konačnu Vladimirovu sudbinu. Ali do nje tek treba doći: sad se tek uspostavlja ljubavni trougao Vladimir-Kosara-Vladislav (takođe prisutan kod Preradovića). Tako mi upoznajemo najkompleksnijeg lika, sinovca bugarskog cara Samuila, Vladislava – dok izjavljuje ljubav Kosari koja očigledno ne želi ni da ga vidi, a ne tako nešto da čuje od njega; njegovo pravo lice biva otkriveno kad nakon njenog odbijanja, Vladislavljeva nežnost prelazi u surovost, a reči ljubavi u pretnje.

Prava ljubav ipak pobeđuje kada Kosarina iskrenost dovodi do ostvarenja Vladimirovih i njenih želja: njen otac ne samo da joj je dozvolio brak sa njim i obećao da će ga osloboditi iz tamnice, već mu i vraća Duklju da njome zajedno upravljaju. Druga scena prvog čina nas ostavlja tamo gde bi bio stereotipni kraj, hepiend. I ta sreća prelazi i u drugi čin: Vladimirov dvor je razigran, veseo. Sreću i celovitost simboliše i mešoviti hor, a ne čisto muški, sa muzikom koja slavi igru i životnu radost. Slično mesto postoji i u Preradovićevom libretu, gde se igra kolo na Drini – naspram Sterijine tragedije, gde Vladimir i Kosara u privatnosti Vladimirove sobe razgovaraju o teškoćama vladanja, uz Vladimirovo isticanje preimućstava jednostavnog života spram svih kraljevskih muka, što je potpuno kontrastirano bezbrižnosti i veselosti koju smo videli u operi.

Samim tim, i dolazak arhiepiskopa Davida sa vestima o smrti Kosarinog oca i crkveno opelo koje zamenjuje razdragane zvuke izaziva veći potres i uvodi u atmosferu zagrobnog koja neće napustiti operu do kraja. Tačna priroda tragičnog ishoda počinje da se sluti pozivom u goste koji Vladislav upućuje Vladimiru, a koji je očigledna zamka. Tu slutnju vokalizovaće Kosara, kao i kod Sterije i Preradovića, sa svojom ženskom intuicijom. Dok će u ova druga dva dela Vladimir oklevati, u operi Vladimir odlazi u svoju smrt kao tragični junak u svoju sudbinu.

Nad lešem cara Samuila, Vladislav deklamuje svoj Dr Evil plan. Njegovu ideju da samo jedan može sahraniti Samuila od njih dvojice, u nekom “neither can live while the other survives” smislu, logički potvrđuje, sem sličnosti imena, uz ljubav prema Kosari, i kvazisinovski odnos prema pokojniku. Uz sva podsećanja na svete zakletve i svetost mesta na kom se nalaze, i sva Kosarina preklinjanja, Vladislav istrajava, jer, kako je sam rekao, šta je njemu ubiti čoveka?

Nakon što se gledaocu zaledi krv u žilama kad uvidi zversku prirodu Vladislavljevu, sva pažnja je usmerena upravo na nju – jer Vladislav odlazi u ludilo, i to je veličanstveno. Svu patnju bića koje ne može da živi samo sa sobom nakon što je prestalo da bude ljudsko tematizuje i već pominjana Sterijina tragedija. Momenat finalnog ludila prisutan je i u Letopisu popa Dukljanina, verovatno najstarijeg dela koje govori o srednjovekovnom dukljanskom vladaru, u vidu svetog viteza Vladimira koji se pojavljuje Vladislavu i u smrt ga odvodi; to ludilo u obliku halucinacija prisutno je i u Preradovićevom libretu. Sterijinog Vladislava progoniće duh pokojnog Vladimira, nevidljiv za druge, pozivati na pokajanje i na kraju lišiti života; ali to je samo poslednji stadijum Vladislavljevog puta u greh, na kom se on zaustavljao i preispitivao se.

U operi, Vladislav ne prelazi taj put. On se preobražava iz nesrećnog kraka ljubavnog trougla u zlog izdajnika bez ideala i vere, ali na kraju pred našim očima stoji pokajnik. On moli za oproštaj sve majke koje je unesrećio, vraćajući u fokus nakratko ženski rod, koji je Kosarinim povlačenjem u manastir nestao sa scene (njena pasivna reakcija na smrt voljenog podvlači to da nije bila Crnogorka, bar ne po merilima Branka Radičevića u poemi Put, koje neće žaliti dragog već će ga osvetiti).

Sažalila sam se – bar ja – i stresla pred tim čovekom kojem nema oproštaja, i kome preostaje samo da, ultimativno čovečno, krikne: „Ko sam to ja?“

Toliko, da mi se dugo posle opere činilo da je pravi naslov trebalo da bude Vladislav.

Autorka: Tatjana Kličković

Fotografije: Srpsko narodno pozorište, Digitalna BMS

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *