Владимир и Косара, опера у два чина

Game of Thrones у сусрету са опером и честом летњом дестинацијом Срба, илити Владимир и Косара, опера у два чина, доживела је своју праизведбу 18. марта 2017. у СНП-у (на сцени Јован Ђорђевић). Од почетне љубавне драме, достојне народне епске песме, преко врхунца среће у заједничком владању и веселом, безбрижном животу на двору, до трагичног, али неумитног разрешења и и готово катарзичног покајања: Владимир и Косара типичну романтичарску тему из националне историје без претераних модернизација (природне су оне у језику) оживљава тако да занесе и данас.

Сам средњовековни амбијент кроз дрвени двор и прапорцe магично враћа у прошлост, у почетак XI века. Има нечег готово његошевско родовног у ослобођењу Владимира и нечег од народне песме (Косара наликује Хајкуни из Малог Радојице, заљубљена у сужња свог оца). Дукљане који долазе по свог владара предводи Радован, Владимиров пријатељ, лик који постоји у либрету Владимир и Косара, који је иначе стварно један од коришћених за ову оперу, песника Петра Прерадовића (у коме је Владимир краљ далматински, наспрам Стеријине трагедије Владислав, у којој је он српски краљ; али у оба дела, Владислав је везан за бугарски престо), у ком има већег утицаја на коначну Владимирову судбину. Али до ње тек треба доћи: сад се тек успоставља љубавни троугао Владимир-Косара-Владислав (такође присутан код Прерадовића). Тако ми упознајемо најкомплекснијег лика, синовца бугарског цара Самуила, Владислава – док изјављује љубав Косари која очигледно не жели ни да га види, а не тако нешто да чује од њега; његово право лице бива откривено кад након њеног одбијања, Владислављева нежност прелази у суровост, а речи љубави у претње.

Права љубав ипак побеђује када Косарина искреност доводи до остварења Владимирових и њених жеља: њен отац не само да јој је дозволио брак са њим и обећао да ће га ослободити из тамнице, већ му и враћа Дукљу да њоме заједно управљају. Друга сцена првог чина нас оставља тамо где би био стереотипни крај, хепиенд. И та срећа прелази и у други чин: Владимиров двор је разигран, весео. Срећу и целовитост симболише и мешовити хор, а не чисто мушки, са музиком која слави игру и животну радост. Слично место постоји и у Прерадовићевом либрету, где се игра коло на Дрини – наспрам Стеријине трагедије, где Владимир и Косара у приватности Владимирове собе разговарају о тешкоћама владања, уз Владимирово истицање преимућстава једноставног живота спрам свих краљевских мука, што је потпуно контрастирано безбрижности и веселости коју смо видели у опери.

Самим тим, и долазак архиепископа Дaвида са вестима о смрти Косариног оца и црквено опело које замењује раздрагане звуке изазива већи потрес и уводи у атмосферу загробног која неће напустити оперу до краја. Тачна природа трагичног исхода почиње да се слути позивом у госте који Владислав упућује Владимиру, а који је очигледна замка. Ту слутњу вокализоваће Косара, као и код Стерије и Прерадовића, са својом женском интуицијом. Док ће у ова друга два дела Владимир оклевати, у опери Владимир одлази у своју смрт као трагични јунак у своју судбину.

Над лешем цара Самуила, Владислав декламује свој Dr Evil план. Његову идеју да само један може сахранити Самуила од њих двојице, у неком “neither can live while the other survives” смислу, логички потврђује, сем сличности имена, уз љубав према Косари, и квазисиновски однос према покојнику. Уз сва подсећања на свете заклетве и светост места на ком се налазе, и сва Косарина преклињања, Владислав истрајава, јер, како је сам рекао, шта је њему убити човека?

Након што се гледаоцу заледи крв у жилама кад увиди зверску природу Владислављеву, сва пажња је усмерена управо на њу – јер Владислав одлази у лудило, и то је величанствено. Сву патњу бића које не може да живи само са собом након што је престало да буде људско тематизује и већ помињана Стеријина трагедија. Моменат финалног лудила присутан је и у Летопису попа Дукљанина, вероватно најстаријег дела које говори о средњовековном дукљанском владару, у виду светог витеза Владимира који се појављује Владиславу и у смрт га одводи; то лудило у облику халуцинација присутно је и у Прерадовићевом либрету. Стеријиног Владислава прогониће дух покојног Владимира, невидљив за друге, позивати на покајање и на крају лишити живота; али то је само последњи стадијум Владислављевог пута у грех, на ком се он заустављао и преиспитивао се.

У опери, Владислав не прелази тај пут. Он се преображава из несрећног крака љубавног троугла у злог издајника без идеала и вере, али на крају пред нашим очима стоји покајник. Он моли за опроштај све мајке које је унесрећио, враћајући у фокус накратко женски род, који је Косариним повлачењем у манастир нестао са сцене (њена пасивна реакција на смрт вољеног подвлачи то да није била Црногорка, бар не по мерилима Бранка Радичевића у поеми Пут, које неће жалити драгог већ ће га осветити).

Сажaлила сам се – бар ја – и стресла пред тим човеком којем нема опроштаја, и коме преостаје само да, ултимативно човечно, крикне: „Ко сам то ја?“

Толико, да ми се дуго после опере чинило да је прави наслов требало да буде Владислав.

Ауторка: Татјана Кличковић

Фотографије: Српско народно позориште, Дигитална БМС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *