Dnevnik gledanja: Rodoljupci

Vašarski rodoljupci ili „opa bato“

 (četvrtak, 12. april)

Na premijerno izvođenje Sterijinih Rodoljubaca u režiji Radoja Čupića (Srpsko narodno pozorište) krenula sam, verujem kao i mnogi, sa jednim pitanjem: da li Rodoljupci mogu biti aktuelniji, tj. da li ima potrebe Rodoljupce aktuelizovati? Rediteljski rukopis Radoja Čupića prepoznatljiv je, temeljan i meni blizak, te sam očekivala odgovor. Očekivala sam i dobila. Veliki je ovo izazov, prevashodno rediteljski – još je Bodler u poeziji težio za nečim novim, a ta potraga za novim u starom komadu – prisutna je u pozorištu i sve češće je sve više „novog“ (sada pod znacima navoda), a sve manje dramskog teksta, dobre glume i književnosti. U ovom slučaju, to nije tako. Iako je na sceni SNP-a ovaj tekst izvođen šest puta (prvi put u režiji Dobrice Milutinovića, a poslednji u režiji Sonje Vukićević), nakon Urbanove režije ovog Sterijinog teksta (Narodno pozorište, Beograd), konačno sam se susrela sa Smrdićem, Zelenićkom, Gavrilovićem i drugim. Svi oni, tj. specifičan kolektiv kao glavni lik stoji kao antiteza Gavriloviću – donkihotovskom borcu za pravednost, istinu i ljudskost. Nije li to nešto što je aktuelno? Takozvani „preletači“ koji zaboravljaju zavet prošlosti, otadžbine i naroda. Zaboravljaju svoja uverenja od juče, te se upuštaju u bitke, pod izgovorom da su „nepartijske“ i da kokarda nije važna, važno je ono što je srcu blisko. Poznato?

To je tema koja je postala smešna. Opereta u vašarskom okrilju (prirodno okruženje za sve te „rodoljupce“), dok jašu konja (ili svinju) na vrtešci, čas su Madžari, čas Srbi, a čas je austrijski čovek – „naš“ čovek. Svojevrsna groteska sa farsičnim elementima, sa povremenim lošim pevanjem (jer ne može uvek biti soundtrack for life dobrog kvaliteta), dok su iznad njih ne zastave – već dresovi, kao da su narodi simbolično podeljeni u odbojkaške ili (ne daj bože) fudbalske timove. Kažem – ne daj bože – jer bi onda došlo do mešanja igrača, tj. narodnosti – i onda ne bi bilo upitno da li su Andraš Urban, Laslo Vegel i Valentin Vencel – na spisku za „odstrel“ ili kapiteni tog jednog zajedničkog tima (čije se boje ne znaju). Buzdovan i sablja su kobasica i rakija, nose se dve kokarde (za svet, i uz srce), a songovi (Jelena Čupić) za razliku od brehtijanskog oštrog krika koji je sve prisutniji u današnjem pozorištu – postaje deo operetskog žanra.

Rodoljupci, režija Radoje Čupić. Foto: Srpsko narodno pozorište

Kolektivna igra apriori i izostanak psihologizacije likova (sem Gavrilovića) u nekim trenucima drugačije deluje. Aleksandar Gajin svojom dikcijom, dijalektima i maestralnom glumom prepoznao je i prikazao promenljivu ličnost Šerbulića, ukoliko o Ličnosti može biti reči, te se ta uloga ističe kao vodeća (u režiji S. Vukićević bio je Nađ Pal). Zanesenim parolaškim propagandnim dijalozima Zelenićka (Jovana Balašević) i Lepršić (Ivan Đurić) deluju uverljivo, a Gavrilović (Marko Marković, konačno u SNP-u), iako usamljen u nečemu što bi trebalo da bude sveprožimajuća istina, deluje snažno i odlučno. Oko stola i oko hrane (prisetimo se samo Čupićeve Malograđanske svadbe) okupljaju se i Žutilov (Milan Kovačević), Smrdić (Milovan Filipović), Malčika (Danica Grubački), Nančika (Gordana Kamenarović) i Nađ Pal (Radoje Čupić). Komično proizilazi iz dramskog teksta Sterijinog komada, iz energije jezika, iz situacija u kojima se sve više razobličuje moral celog društva i vremena. Ako je verovati Bergsonu, a verujemo, komedija je, zapravo, „jedna igra, igra koja imitira život“. A ovaj Sterijin komad u mnogo čemu je blizak životu u Novom Sadu, zbog očiglednih istorijskih i društvenih okolnosti, jezika i podneblja.

Kada je o aktuelnosti reč, tu je reditelj Čupić podario (između ostalog) nešto novo – muzika je stara. Asocijativnim nizanjem narodnih i starogradskih pesama uz Sterijine reči (pa i preplitanje Sterije i narodnih pesama), uspeo je da ukaže na jednu stvar – za sve ove godine od Sterije do danas – mi se nismo promenili – promenila se muzika. Dosta, za početak. Još nešto više od mesec dana do 63. Sterijinog pozorja – a Sterija nikad aktuelniji! Ako se i nekada učini da nam je aktuelnosti dosta, razmislimo malo bolje – promenimo kokardu (ili ne?) – i onda ćemo shvatiti da se od aktuelnosti iz 1848. ne može (i ne treba?) pobeći!

Autorka: Milena Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *