Umetnost kojoj moćnik uzde stavlja

Šekspir, sonet 66, Kokan Mladenović, Mađarski državni teatar „Čiki Gergelj“, Rumunija

Drugog dana INFANT-a na sceni „Pera Dobrinović“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu izvedena je predstava Šekspir, sonet 66, u izvođenju Mađarskog državnog teatra Čiki Gergelj (Rumunija), a u režiji Kokana Mladenovića. U isto vreme, na sceni „Jovan Đorđević“ poslednji put ove pozorišne sezone izvedena je predstava Na Drini ćuprija, takođe u režiji Kokana Mladenovića. Jedno je sigurno, tog dana su u Srpskom narodnom pozorištu odigrane dve vrlo kvalitetne predstave, a ovaj reditelj je, još jednom, svojim stvaralačkim izumima iznenadio pozorišnu publiku.

Nasuprot scenskom uobličavanju prozne strukture Andrićevog dela, Kokan Mladenović se ovog puta suočio sa poezijom, sa Šekspirovim Sonetom 66, pokazujući time da sve što iskreno i suštinski govori o čovekovoj sudbini, može da bude drama – može da bude pozorište. Za ozbiljnu dramu najvažnije su zapravo one tišine koje nastaju zbog teških pitanja ljudi koji pate, poput Lira nad telom mrtve ćerke (Zašto da pas, konj i pacov imaju život a ti ni daha?), poput poslednjih Hamletovih reči: Ostalo je ćutanje. U Šekspirovom Titu Androniku Lavinija je lišena svojih ruku i svog jezika, ali i ona razbija tišinu i govori svoju priču. Nema Katrin iz Brehtovog komada Majka Hrabrost i njena deca udarajući u bubanj konačno progovara i upozorava građane Halea na opasnost. Šekspirova Emilija, rizikujući svoj život, progovara: Zar ja da ćutim? Ne, govoriću oštro k’o severac, pa neka mi nebo i đavoli, i ljudi, neka svi viču „sram te bilo“ – ja ću govoriti.

Ovi fragmenti iz dramskih dela, ponajviše Šekspirovih, nisu spomenuti slučajno. Motivima i aluzijama na druga Šekspirova dela (najpre, vrlo uspešnim scenografskim rešenjima Marije Kalabić) Mladenović je stvorio ovu gorko razigranu tragediju savremenosti, vešto uspevajući da osnovni gradivni sloj zadrži upravo na Sonetu 66. U ovu uspešnu i zahtevnu predstavu utkani su različiti, neočekivani i nespojivi elementi, koji svojim ukršanjem lome tišinu satkanu od gorke melodije (Šekspirove) stvarnosti, ali svojom suštinom iskazuju iskrenu potrebu čoveka da nešto kaže. Suočavajući se sa pesničkim delom – Mladenović se našao pred velikim izazovom, rizikujući da upadne u neku vrstu poetskog deklamatorstva. Šekspir je u sebi tvorački sažeo antiku i srednji vek, staro narodno pozorište i grčku tragediju, Aristofana i Terencija, italijanske novele, Plutarha, istoriju i filozofiju, a Kokan Mladenović je pokazao da Šeksirov Sonet 66 nije ni pedalj udaljen od današnjih društveno-istorijskih okolnosti. Vreme koje svojim besmislenim odlukama i pomerenim vrednostima „uzde stavlja“ umetnosti i umetnicima, vreme u kojem je snaga „straćena nesposobnom vlašću“ kao da nudi jedino smisleno rešenje: nastavi da igraš ili umri (misli se na scenu balerine koja čim poklekne čeka je kanap oko vrata i smrt).

Izvor: infant.rs

Demistifikacijom svakodnevnice prikazana je uzurpiranost čovekove volje i svesti, koja kao posledicu stvara ozbiljnu krizu humaniteta. Raslojavajući Šekspirov sonet i predstavljajući svaki stih u vidu jedne kontinuirano-isprekidane priče, ansambl je predstavio istinu o našem svetu u 14 stihova i usudio se da progovori o nama samima. Odlično uočavajući ključne probleme današnjeg društva, Mladenović je našu stvarnost predstavio do sitnih brutalnosti, nemajući potrebu da se odmakne od Šeksira. Krijući se iza Šekspirovih reči, otvoreno i bez kukavičluka – predstavljen je pad (nestanak) humaniteta, animalizacija čoveka, ugroženost umetnosti i nedostatak slobode. Scenografija Marije Kalabić i muzika Irene Popović dosledno su pratile rediteljsku ideju i gradile predstavu koja se svojim žanrovskim odlikama nalazi između tragične groteske i groteskne tragedije.

Dinamična poetičnost je iznesena izvrsnom izvedbom glumačke ekipe, koja je veštim i fizički zahtevnim nijansiranjem uspela da iznese celokupnu ideju. U nekim trenucima nije bilo jasno na kom jeziku se govore stihovi, ali to nije sprečilo gledaoce da prihvate višejezičnost Šekspirove brutalne osećajnosti. Glumci  u jednom trenutku ulaze među publiku (sa motornom testerom), čime se Kokan Mladenović vratio na jednu interesantnu temu koju je već obradio u predstavi Pomorandžina kora po tekstu Maje Pelević (Újvidéki Színház, 2009). Preispitivanje i preoblikovanje ženskog identiteta u društvenoj stvarnosti nametnulo se kao bitno pitanje. Čitav spektar tematskog materijala koji se pojavljuje u ovim predstavama, bez ikakve sumnje ukazuje na nezaobilazan uticaj medija na postmodernu ženu, uticaj bilborda, reklama, ukalupljenih modela savršenog tela na kojima nema mesta pomorandžinoj kori, pa čak ni na mozgu.

Uprkos optimističnom kraju koji nudi Šekspirov Sonet 66, gde je ljubav ta koja spasava od smrti i ništavila, čini se da u ovoj predstavi, dok se odbrojava do kraja ovakvog postojanja (ili do kraja predstave) nema mnogo mesta za optimizam. Uprkos tome, ova predstava je pozorišnu publiku na jedan čudan način obradovala, jer sve dok postoje ovakve predstave, moćnik koji uzde stavlja suštinski je nemoćan i slab.

Autorka: Milena Kulić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *