ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА ИЛИ НЕОПРАНИ ГРОЗД

Представа Трамвај звани жеља своје прво извођење ове позоришне сезоне имала је 31. октобра у биоскопу Југославија у Врбасу, у граду у којем годинама професионално позориште не постоји. У граду у којем је публика искрено жељна позоришног догађаја, речи и уметности, што показују пуна сала и коментари публике, који су без изузетка били позитивни. Пред публиком у Врбасу приказан је комад Тенеси Вилијамса Трамвај звани жеља (A Street Car Named Desire), са којим се храбро и без пропуста суочио Стефан Вукић, демијург-редитељ ове позоришне представе, који је својим редитељским нијансирањем створио једну целовиту и компактну целину, у којој је сваки сегмент на свом месту. Ово је, истовремено, и редитељски првенац Стефана Вукића, младог и успешног глумца већ познатог новосадској публици из представа као што су  „Сакати Били са Инишмана“, „Пожар. Лаунџ/Контраст или Тамо где смо остали“.

Упустио се у истраживање и домишљавање са жељом да распетља сплет симболике и јачине овог текста којим су се пре њега бавили, између осталих, Елија Казан (1951) и нама најближи Стефан Саблић (2015). Упустио се у овај позоришни изазов и начинио подвиг! Показао је храброст и смелост, јер је у овом комаду приказао оне сцене пред којима су поклекли у филмској индустрији – као што је алузија на хомосексуалност у једној од прича јунакиња. Овим захтевним и веома успешним пројектом десет младих глумаца „смело се препустило вожњи овог трамваја“ и постигли су успех, који је до овог тренутка био незамислив и скоро немогућ – унели су Промену у један град. На велика врата и са великим одјеком.

Ова представа као позоришни догађај издваја приступ редитеља тематици, бављење људским животом какав јесте – као нераскидиви и природни сплет мелодраме, трагедије и комедије, смештен у једном стану у улици Рајска поља, у Њу Орлеансу. 13095963_1707031786218453_4752367679071579563_nСценографкиње Марија Мандић и Ирена Хаџи-Ђорђевић својим једноставним и ефектним решењима, поставили су симултану сцену, са вишеструким могућностима, које су искоришћене максимално, показујући да право позориште може да се створи и у биоскопској сали, само ако се жели. Две просторије у згради, у сиромашном делу града, на сцени имају извесну драж озоглашености, али и својеврсну топлину дома, осветљену и топлу. Три слике на зиду, две сијалице, голе (!) и јарке, кревет са плавим (!) прекривачем и црвена завеса као међа – место где се одиграва скоро цела драмска радња. Само би Едгар Алан По, како узвикује јунакиња представе у једном тренутку, могао да опише овакав простор. Прецизан и истинит декор и веродостојни костими, скоро натуралистички, омогућили су глумцима да играју истинито, као у стварности. Сценографија, без сумње, утиче на глумца који тумачи лик онако како средина утиче на сваког човека појединачно, или како Емил Зола истиче „прецизан декор у позоришту има исту функцију као опис у романима“.

У таквом простору искомпонована је и доведена до савршено исклесаног театарског израза  прича Тенеси Вилијамса која се бави вечитим и неисцрпним темама – насиљем у породици, злостављањем жена, нагонском и сексуалном жељом, духовном бедом и материјалном немаштинином. Поред тога, чини се да овај комад пружа много битније значењске слојеве, који тумачењем и интерпретацијом допиру до дубине човекове свести и представља уплив у антрополошко и онтолошко тумачење човека.

Овде је до изражаја посебно дошла психолошки захтевна глума којом су глумци врло убедљиво изнели најразноврсније ликове који су присутни и у нашој свакодневници. Не треба издвајати никог посебно, исто тако не треба генерализовати, али овом представом се овај ансамбл потврдио као веома уигран и узбудљив, и више пута доказао као такав. Без изузетка, све похвале иду за Сунчицу Милановић, Марка Васиљевића, Бојану Милановић, Ивана Нинчића, Димитрија Аранђеловића, Миу Симоновић, Стефана Вукића, Ему Стојановић и Аљошу Ђидића. Све похвале за уметност која настаје из пријатељства блиских људи, а не из посла и “морања”. Ова представа је, што може звучати парадоксално (мада не би требало да буде) у односу на тематику о којој ће бити речи забавна представа, захваљујући глумачкој вештини. Комедија је велики део чара ове представе и главни разлог је што се не запада у дидактику. Комични ефекат углавном се изазива гротеском најбоље оличеној у сценама када глумци причају вицеве, којима се само они смеју.

13001282_1703088336612798_761450312337320578_n

Цео комад је грађен на животној причи јунакиње Бланш која својим доласком у кућу своје сестре разбија устаљени живот брачног пара Стеле и Стенлија. Сунчица Милановић у улози Бланш показује раскошне глумачке могућности и способности трансформације. Бланш се на сцени појављује носећи мали кофер, на лицу јој је изглед запрепашћења и неверице, одевена веома укусно, у белом костиму, бисерима, шеширом и белим рукавицама. Публика већ тада, на почетку представе, схвата да она не припада околини у којој се налази. Њена лепота, њена раскошност и елеганција мора да се клони јаке светлости, биће касније јасно и због чега. До Рајских поља и своје сестре дошла је Трамвајем званим жеља и Трамвајем званим Гробље. У том тренутку нам постаје јасно шта ће бити централни мотив ове позоришне представе – Жеља, снага жеље и последице њене ирационалне тежње, која често открива најдубље поноре човекове свести и води право у амбис.

Након што је Бланш стигла код сестре Стеле Дибоа (односно, Ковалски) коју веома уверљиво игра Бојана Милановић, Бланш открива своје слабости које овога пута и именује – „Нећу да ме нико гледа под издајничким светлом“. Упознајемо Стелу, која је отишла из Бел Рева, у потрази за љубављу, пратећи сопствену жељу и нагон који је води ка Стенлију, Пољаку. Марко Васиљевић, у улози Стенлија, неодољиво подсећа на улогу коју је у филмској верзији изнео легендарни Марлон Брандо, али је Васиљевић, без сумње, успео да у свој лик угради нешто сопствено, лично, специфично – што овај лик чини веома комплексним, а његову улогу веома успешном. Неповерљиви Стенли, веран „Наполеоновом кодексу“, бруталан, снажан и сумњичав, бурно реагује на вест да је Бел Рев изгубљен.

13076751_1707031656218466_1332390603655564266_nСтенлијево друштво са куглања, покерашких скупина и дружења у кафани „Четири ђавола“ блиско је и слично њему, а њих су сигурно и уверљиво одиграли Иван Нинчић, Димитрије Аранђеловић и Стефан Вукић (Мич, Стив и Пабло) градећи једну целину (коју Бланш назива „мајмунска група“), која само у појединим тренуцима бива нарушена индивидуалним поступцима. Нагонска радост којом је прожет њихов дух избија из сваког њиховог покрета на сцени и целокупног држања ове уигране глумачке екипе. Они су непосредни, јаки и мужевни као и одећа коју носе. Главно у животу им је било уживање са женама, „пружање и узимање тог уживања, али без оног благог предавања пуног потчињености, већ са снагом и гордошћу перјем накићеног мужјака међу кокошкама“, али жељни, како Стенли истиче, да жена „положи карте на сто“ Од тог свеобухватног и благодатног нагона полазе све одлуке у њиховом животу (изузев Мича), као што су њихова љубав према пићу, покеру, храни, насиљу. При првом сусрету Стенлија и Бланш, бива јасно да је то однос пун опозитних поставки и да ће се на тим опозицијама градити драмски сукоб – Бланш предаје књижевност, Стенли књижевност не воли и „никада му није ишла“.

Бланш једино са Мичом остварује дубљи однос, однос разумевања и саосећања. Они воле поезију, обоје обожавају сонет Елизабете Браунинг: „И ако Бог тако одреди, волећу те још више, после смрти“. Сцена када Бланш и Мич (односно Иван и Сунчица) разговарају у соби која би требало да буде спаваћа, док истовремено у другој соби посматрамо „мајмунску или то је само жеља дружину“ како игра покер – простор представе је јасно диференциран на два дела. Соба у којој разговарају, са јарко плавим покривачем (плаво – боја тајни, снова и илузија) на кревету и лампом која је прекривена (Када је човек мек, он мора да засењује, да покрива голу сијалицу) постаје соба интимне, тајновите и непознате сфере живота. То је соба, у којој Бланш (чије име значи бело) открива тајну о смрти младог мужа,  и исповеда своју причу Мичу – једином искреном саговорнику у том тренутку.

Кулминативни тренутак у којем нам постаје јасна поетика саме мисли Тенеси Вилијамса и разлог због којег је овај текст и данас актуелан и свевремен, јесте разговор две сестре – Стеле и Бланш. Стела, оправдавајући свог Пољака, изговара да постоји нешто што се догађа између мушкарца и жене у мраку, „нешто што чини све остало.. неважним“. На овај аргумент Бланш одговара: „То о чему говориш је само брутална жеља.. само жеља! А то је име оне крнтије од трамваја који тандрче кроз ово јадно предграђе“. Жеља – присутна у сваком живом човеку, разарачка и стваралачка сила – која делује у зависности од приступа истој. Попут папагаја који ућути само када му се кавез покрије крпом, као што сијалица не пече само када није гола и када се прекрије – тако и жељу и њене зраке морамо да контролишемо и меримо. Да „покријемо“ разумом, да буде умерена и рационална. Треба да водимо рачуна о јачини и правцу, или како редитељ истиче: „Препустите се вожњи довољно у њеној неизвесности, а увек са могућношћу да притиснете кочницу када је она неопходна“. У супротном, може се десити да док тежимо ка остварењу жеље, док смо у жељи самој – будемо свесни краја и да не можемо да се извучемо. Као када једемо неопрано грожђе, а свесни смо да ћемо од тог грожђа умрети – како у једном тренутку са сцене одзвања. Неопрано грожђе – то је неконтролисана жеља. Истовремено и храни и убија!

12670765_1696466827274949_4461900183646839087_n

Десет младих глумаца, присутних на позоришној сцени Новог Сада и шире, још једном су показали богату, свежу и често неисцрпну елементарну снагу, осећање позива и уживљавање у њему, која најчешће недостаје старијим професионалним узорима, чија су артифициелност, техника и онај опсенарски артизам каткад лишени праве, дубље, истините осећајности и душевности. Позориште вапи за делима из овакве драматичне епохе нашег људског живота, за делима која би дубоким захватом оживеле те потресне, трагичне и величанствене догађаје, ту беду и тај хероизам, који се налази у сваком човеку. Зато, ову представу треба да види што више људи, свако ко жели да види усијаност талента пред аутентичним доживљајем и уз јасну свест младог човека.

Позивам Вас овим путем, драги читаоци, на представу “Сакати Били са Инишмана” која ће се одиграти 6. новембра у Врбасу (биоскоп Југославија, 20h) у којој, такође, можете видети ове младе глумце! Приказ ове представе можете прочитати ОВДЕ.

Ауторка: Милена Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *